Smrdljiva bajka

Hvala bogu da su komunisti ukapirali ko je ko u Jugoslaviji, jer da nisu i da smo mi dobili tu “čast” da brinemo o nekakvom Krškom u Srbiji, pa nas od 2012 do danas sasvim sigurno ne bi bilo. A pitanje je i da li bi i Balkana bilo i ko zna još čega u okruženju. Siguran sam da bi Černobil kao kataklizma bio malo dete za ovo što bi se kod nas desilo a sve u izvedbi nadaleko čuvenih kadrova koji postupaju u duhu voljene maksime “brže, jače, bolje, katastrofalnije”.

Čudni su putevi gospodnji. A osamdesetih bili smo tako samozaljubljeni. U svojoj samozaljubljenosti posebno su nam bila omiljena tema ti Slovenci kod kojih su komunisti izgradili Krško a što je nama u to vreme bilo veoma krivo. Dok su Slovenci u Sloveniji pravili fabrike i dovlačili industriju magarčeći nas konstantno i ostavljajući nam da budemo samo izvor sirovina za njih i maltene ništa drugo, mi smo ovde izmišljali viceve. A u tim famoznim vicevima osamdesetih i sedamdesetih, Srbin uvek namagarči sve, od Amerikanaca i Rusa do Francuza i Engleza ali samo Janezu, (kako sada ovo da napišem pitam se) ajdemo ovako: dakle samo je “tupavom” Janezu “vragolasti i oštroumni” Srbin “uveseljavao” ženu dok on pogađate – ide da bere pečurke.

Negde se uvek provlačilo to neverovatno preziranje i nerazumevanje Slovenaca, a uvek je bilo nekako ovdašnjem narodu daleko najčudnije što Janez, dakle Slovenac, mnogo voli prirodu i brine o njoj, umesto da kao mi ovde, betonira svako zelenilo koje mu dođe pod ruku i baca mrtvu stoku u reke u koje pre toga izliva neprečišćenu kanalizaciju. Malo je postalo odvratno to što takvo ponašanje i “briga” o prirodnim resursima dovela do toga da je Beograd jedina svetska prestonica koja tokom letnjih meseci bukvalno smrdi na fekalije a da u toku zime ne smemo da izađemo iz kuća jer je zagađenje opasno po život, što jasno piše u android aplikacijama na telefonima.

Još kad se na sve doda i požar u Vinči koji dodatno “obogaćuje” prestonički ugođaj mirisima spaljenog đubreta, dolazimo i do jedne dobre ideje: Srbija bi ovakva kakva je bila dobra i za taj perverzni ekstremni turizam opasan po život. Turistička ponuda bi mogla da se sastoji od toga da se na ličnu odgovornost i za velike pare dovode bogati belosvetski turisti da vide kako izgleda vazduh (ali ne samo vazduh) u prestonici jednog naroda koji se posvađao sa zdravim razumom, kulturom, civilizacijom te rekao laku noć intiligenciji i obrazovanju.

U svetlu činjenice da životni uslovi u Srbiji postaju nesnosni treba dobro porazmisliti o onome što ovde rade mudri Kinezi. Ovo što oni svoje robijaše iz Kine šalju ovde da žive i rintaju u njihovim fabrikama, deluje kao jedna dobra ideja: Srbija ovakva kakva je (i kakva će tek da bude) postaje dobro mesto da se iz celog sveta ovde šalju kažnjenici da robijaju i okajavaju svoje grehe. Ma čekajte samo da dođe Rio Tinto i da razradi biznis, cela Srbija ima da bude idealno mesto za takvo nešto. Proterivanje u Sibir biće mala maca za proterivanje u Srbiju, a jednog lepog dana napisaće se neki roman bolji od Papillona a i snimaće se i bolji film od onog sa Stiv Mekvinom, jer će ova zemlja da bude užasnija za život i od Francuske Gvajane, ako već i nije. Lepo mudar svet kaže: ako ti život da limun – ti napravi limunadu. Iskoristimo ono što niko nema i zarađujmo na ekološki rasturenoj i devastiranoj domovini u kojoj je više nemoguće živeti!

Mada, da se vratim na priču o nesretnom Janezu i još nesretnijim – nama. Tužno je koliko su neki veliki srpski nacionalisti na kraju popustili u svom svelikosrpskom rodoljublju. U vremenima najveće opijenosti Srpstvom, a to su 90te, pevao je veliki naš pesnik Bora Đorđević o tome kako ”hoće da se odcepe bečki konjušari”, a na kraju se sam odcepio od svoje voljene Srbije i otišao da živi zemlju tih istih bečkih konjušara, ne bi li se spasao i sebi produžio život bežeći iz ove gasne komore u koju se Srbija na kraju pretvorila.

Niko se više i ne seća viceva iz 80tih gde smo sve nadmudrivali i od svih pravili budale. Sad nemamo više vremena za to. Zagađenje, siromaštvo, beda nisu neki naročit bekgraund za zezanja i viceve, a još manje za fantaziranje o svojoj izuzetnosti, pogotovo kada radiš za 200 evra u nekoj multinacionalnoj kompaniji, deca koju si školovao ti beže u beli svet sa sve diplomama, dok ti ovde kapu kroje oni koji su diplome pokupovali zajedno sa doktoratima ili bez njih svejedno, i za koje glasaš zato nisi nikada shvatio demokratiju jer jednostavno nisi baš mnogo pametan.

Sve se ovde na kraju pretvorilo u jednu jadnu i bednu smrdljivu bajku koju je “kreirala” naša jedinstvena glupost u čijim se posledicama ovako zastrašujuće davimo. A Janezova žena, ona sa početka priče, sa kojom se Srbin “druži” dok Janez bere pečurke, šta je danas s njom?! Pa dok ona sedi kod kuće, Janez koji ima platu od nekoliko hiljada evra, i dalje bere pečurke po Deželi koja je proglašena za najčistiju državu Evrope. Janez uz sve to brine i o Krškom, koje srećom (ili poznajući naše istinske intelektualne kapacitete i domete) komunisti nisu napravili u Srbiji. Hvala im mnogo na tome. Spasli su nas.

Jovan Marinković, akademski slikar Skupština slobodne Srbije