Kečap iz Leskovca za Rio Tinto

Ostavljanje potomstva jeste najvažnija uloga svakog pojedinca. Jer produžetak ljudske vrste, porodične loze, nacije, jeste nešto što predstavlja prioritet ljudi. Roditeljstvo je opet najlepša, najvažnija, najteža, najzahtevnija aktivnost. A briga o prirodnom priraštaju, čija je stopa u Srbiji odavno negativna, predstavlja svakako pitanje svih pitanja za svaku državu.

Ali naravno, predsednik, skoro kao i uvek nije u pravu u svojoj izjavi sa početka teksta. Ne treba mladi ljudi da rađaju decu da bi radili u fabrikama stranih kompanija, za platu koja najčešće nije veća od minimalca, a uslovi rada takvi da radnike strani poslodavci često teraju da nose pelene kako ne bi išli na pauzu u toalet. To nije život dostojan čoveka, a deca ne treba da se rađaju da bi bili robovi.

Ovi mlađi ne pamte, ali kad sam bio klinac emitovala se serija "Kunta Kinte" o robovima koje su kolonijalne sile lovile po Africi i dovodili ih u svoje zemlje da rade. Davali su im smeštaj i nešto hrane, ali ne zato što su prema njima osećali bilo kakvu milost. Dati robu da jede i da ima gde da spava bilo je sitno ulaganje u radnu snagu. Da im to nisu dali, robovi ne bi preživeli i robovlasnici bi ostali bez radne snage.

Ako neko u Srbiji primi platu od 300 evra za svakodnevno motanje kablova dok na sebi nosi pelenu, to nije plata, već napojnica za hranu, nešto malo struje i osnovnih najjeftinijih sredstava za higijenu.

Dakle. nužni izdatak za preživljavanje srpskog mučenika zaposlenog u stranoj fabrici, koja je inače osim robova dobila i subvencije za zapošljavanje svakog radnika. I svaki njihov zaposleni sa platom koju sam naveo, nije ništa drugo nego Kunta Kinte afrički rob, koga su inače kasnije bičovali jer je morao da prihvati novo anglosaksonsko ime. U Srbiji strani poslodavci još nikog nisu bičovali, a kad će ne bih vam znao reći. Ali hoće, samo ako ih pustimo, ne sumnjam u to.

A ne bi tako moralo biti. Srbija je i plodna i lepa zemlja. Vojvodina, učili su nas kao klince u školi, može da hrani više od pola Evrope. U ostalim delovima zemlje (da vas ne gnjavim sa nabrajanjem) ima izuzetnih uslova za voćarstvo, vinogradarstvo, povrtarstvo, a u brdsko planinskim predelima za stočarstvo. Ovih dana u znak protesta protiv uvoza albanskog paradajza povrtari iz Leskovca, paradajz dele narodu besplatno, jer je njegova otkupna cena toliko niska da od toga ne mogu pokriti troškove proizvodnje.

E sad, ja zaista nisam nikakav stručnjak za ekonomiju, ali mi se, eto, javlja jedno, bar se meni čini, sasvim logično pitanje. Zašto država subvencioniše nosioce stranog krupnog kapitala i plaća im da bi otvorili radna mesta za nisko kvalifikovanu radnu snagu, a ne pomaže domaćim poljoprivrednicima i zaštiti cene njihovih proizvoda? U Leskovcu umesto nekakve "Jure" treba da postoji fabrika kečapa i ostalih prerađevina ne samo od paradajza, već i od ostalog povrća koje tamo izuzetno uspeva i ima ga u izobilju.

Ne treba nama Rio Tinto. Jer osim izuzetnih uslova za poljoprivredu Srbija je bogata prirodnim lepotama, vodom, šumom, banjama.

Turizam bi uz poljoprivredu morao biti glavna privredna grana. Banje ne treba prodavati već čuvati. Uništen PIO fond koji je suvlasnik mnogih banjskih lečilišta iz ovih izvora trebao bi da puni svoju kasu.

Mnogo jezera, reka, planina, lekovitih voda ka kojima bi pohrlili ljudi iz razvijenog sveta od kojih bi mnoga seoska domaćinstva mogla da žive. Naravno, za sve to je potrebno imati infrastrukturu, lokalne puteve, kanalizaciju, internet, autobuski prevoz. Prevoz ne za robove do fabrika, već za ljude koji tu dostojanstveno žive, ali i za turiste koji dolaze u oazu mira.

Ne trebaju nama stranci da bi otvarali fabrike kablova i davali nam minimalac i to od subvencija koje im naša država daje. Nama trebaju stranci da im prodamo naše poljoprivredne proizvode, da budu turisti u banjama i planinama. Da regenerišu pluća u Sokobanji i Ivanjici, a mršave na Čigoti. Da odu zadovoljni i nasmejani, da se opet vrate i da sve to pošteno plate...

Ne umemo mi da pravimo Mercedes. Zato nam i ne daju na ga pravimo, to je bila jedna od mnogobrojnih obmana. Išli Janko i ja u Ikarbus, fabrika zarasla u korov, radnici mesecima bez plate. I zna šta, mi to i ne treba da radimo.

Umesto što premijerka moli Rio Tinto da dođe i potruje nam sve što sam ovde naveo, bolje da je iz domaće fabrike kečapa iz Leskovca prodala proizvode ovoj ozloglašenog kompaniji za ishranu njihovih radnika. Da se i oni malo regenerišu.

Tako bi trebalo da izgleda Srbija. I onda bi zaista osim mnogih drugih navedenih razloga decu trebalo rađati da rade na svom imanju, prodaju svoje ekološke proizvode i ugoste strance željne zdrave vode i hrane, čistog vazduha i tople srpske duše.

Decu koja bi bila ponosni srpski domaćini i za čije bi se proizvode čulo širom sveta. Decu koja bi bila gospodari svog života i svoje zemlje, a ne robovi stranog kapitala...

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret

(www.bratislavmarkovic.com)