Pogledajte malo i 7. jul 2041.

Šta mi ostavljamo toj deci u veku kada čovečanstvo uveliko planira let na Mars. Ta današnja deca će kao zreli ljudi dočekati vek čija tehnološka i naučna dostignuća iz sadašnje perspektive ne možemo ni da naslutimo. Za 24 godine navršiće se 100 godina od završetka Drugog svetskog rata. Uskoro više neće biti živih svedoka tih vremena. Sadašnjim mladim generacijama ta tema uopšte nije u fokusu pažnje, a kamoli budućim generacijama koje će se tek roditi. Deca se već poodavno ne igraju partizana i Nemaca, ili ako hoćete četnika i Nemaca. U mojoj generacijii pre pola veka ta igra je popularno nazvana Kr, Kr.

Mlade ljude mnogo više interesuju životne teme važne za njihovu budućnost. Kakvu ćemo im državu ostaviti je ključno pitanje i za nas i za te buduće generacije. Znate li koliko je danas već potomaka treće i četvrte generacije "mešovitih" brakova u kojima su sa očeve strane bili četnici, a s majčine partizani. Koliko samo ja poznajem ljudi kojima je majčina porodica stradala tokom rata od četnika, a očeva posle rata od partizana. Neraščišćene porodične račune davno je poravnalo vreme i život koji uvek pobeđuje i teži normalnosti. Broz je mrtav više od 40 godina, svi njegovi saborci su mrtvi, svi njegovi protivnici su mrtvi ili su se približili svojoj končini, Titovo političko delo je mrtvo. Dragoljub Mihailović je tragično skončao i dan danas se ne zna gde mu je grob.

Tema građanskog rata u Srbiji i krvava dešavanja od 1941. do 1945. za mlade generacije danas nemaju neki poseban značaj. Bio je to samo jedan od ratova u kome smo stradali. Pre 30 godina svedočili smo novim ratovima na prostoru bivše SFRJ. Posledice poslednjeg rata iz 1999. još uvek osećamo. Drugi svetski rat je bio još jedan u nizu sukoba iz kojih nismo izvukli adekvatnu poruku za nove generacije. Kao pripadnik antikomunističke porodice koja je mnogo stradala pod Brozovim režimom, kao član Demokratske stranke koja ne baštini komunističko nasleđe jer je demokratija sama po sebi sušta suprotnost komunističkom jednoumlju, nikada nisam dovodio u pitanje antifašistički karakter partizanskog pokreta, niti sam negirao činjenicu da je na tlu Srbije od 1941. do 1945. vođen i građanski rat, niti da su Srbi u Nezavisnoj državi Hrvatskoj bili izloženi genocidnoj politici ustaskog režima.

Ali mi živimo u novom dobu, nalazimo se pred novim izazovima. Odgovori na te izazove se ne nalaze u prošlosti, pa ih tamo ne treba ni tražiti. Na žalost mi smo iz prošlosti, naročito nedavne, poneli veoma težak prtljag. Taj bagaž, sebično tovarimo na leđa tek rođenoj deci.

Kao što rekoh, godina je 2021, vek 21, ljudi se bave izučavanjem Higsovog bozona, letimo u svemir, imamo vakcinu protiv side, Internet, nove bolesti i nova iskušenja.

Mlade možda ne zanima politika ali će ih već za par godina jako zanimati gde i u kakvoj državi će živeti i sa kakvom perspektivom. Odgovore na ta pitanja daćemo im ako odgovorimo na ključni izazov koji je pretnja i limit svakoj perspektivi bilo koje generacije u Srbiji a zove se napredni mafijaški režim sa Aleksandrom Vučićem na čelu. Zbog svog antifašizma Srbi su platili ogromnu cenu, kao i zbog svog slobodarskog duha tokom Velikog rata od 1914.- 1918. Sada na vlasti imamo jedan totalitarni režim koji negira naše istorijsko biće, koji u bescenje rasprodaje žrtve koje smo tokom vekova dali da bi živeli u slobodi, koji je direktna pretnja daljem opstanku naše države i njenih građana koji uveliko razjeda esencijalnu supstancu našeg naroda.

Pitanje svih pitanja je kako izaći iz postojeće političke krize a ne sedeti nad krvavim bezdanom prošlosti i prebrojavati ko je na koga prvi pucao, jer eho tih pucnja lako može da nas povuče u ambis iz koga ovoga puta teško možemo ikada više izaći.

Zato je važno da zatvorimo to poglavlje naše istorije kako bi otvorili vidike i horizonte 22. veka kako bi naša deca videla mirnu luku civilizacijskog progresa, umesto putokaza u ambis koji im se sebično i istrajno već vekovima nudi i postavlja.

Zato gledači u 1941, pogledajte malo i u 2041. Očima vase dece za početak.