Guantanamo Srbija

Ljudi, u šta su nam to pretvorili Srbiju?

Povampirena crveno-crna-julovska koalicija zla ponovo je zavladala Srbijom. Ovoga puta još gladnija, još žednija, još ostrvljenija.

„Imamo jednog Nemca koga je postavila Nemačka vlada, on je moj savetnik“, izgovori Aleksandar Vučić bez trunke zadrške. Nikome u Srbiji nije poznato po kom Ustavu i zakonu Nemačka vlada postavlja savetnike predsednika Srbije! Bilo je toga u sličnom obliku, ali te 1941. zvalo se - okupacija.

A savetnik je i Bler. Tu su fotografije sa Šrederom, Klintonom, Tačijem, Kurtijem, Grenelom, Palmerom, Lajčakom. Sve osvedočeni srpski „prijatelji“ kao savetnici i intimusi. Svojim parama građani Srbije plaćaju gaulajtere i njihovo pajtašenje sa Vučićem.

U takvom državnom rasulu, Srbija po svemu sudeći postaje novi „Guantanamo“ zatvor. Po dostupnim podacima, Kina na gradilišta i fabrike u Srbiji dovodi i svoje osuđenike. Mediji i građani izveštavaju da postoji osnovana sumnja da cenu kineskih jeftinih projekata kojima tonemo u „dužničko ropstvo“, zapravo „plaćaju“ kineski osuđenici, kojima se briše deo kazne ukoliko pristanu na rad u Srbiji. Otuda činjenica da kineski radnici žive zaključani iza ograda, a izveštaji o nehumanim radnim i životnim uslovima polako preskaču „kineski zid“ podignut u Srbiji. Ministar policije pre neki dan izjavi da „na našoj teritoriji .zakon važi za sve“. Da, važi za migrante, u i van „kampova“, ali očito iza „kineskog zida“ postoji eksteritorija, „Guantanamo Srbija“, iza koje zakoni Srbije prestaju da važe.

Nije jasno po kom osnovu Nemci i Britanci savetuju predsednika i ko ih za to plaća, ali veoma liči da baš on, samovlašćem i trgovinom uticajem, omogućava Kini da na delu teritorije Republike Srbije podigne svoje radne logore, jer dostupni izveštaji govore tome u prilog, a ometanje novinara i izveštavanja sa lica mesta samo podiže sumnju. Ali zato, predstavnici kineske države u Srbiji, nisu baš toliko opsednuti radnim elanom. Kako saznajemo iz neposrednog izvora sa lica mesta i od jataka, uprkos Vučičevom insistiranju da se radi i nedeljom, kineska ambasada bila je zatvorena prvog radnog dana u nedelji, jednog ponedeljka.

Velika kineska država uplašila se jednom malog „Oslobođenja“, pa je posle uredne najave da će im biti uručeno protesno pismo, odlučila da dá slobodan dan zaposlenim lokalcima, a sve šaltere zatvori i povuče svoje osoblje, te zamandali se iza zida u Užičkoj ulici. Imaju diplomatsko pravo i niko im to ne osporava. Neka do mile volje slobodno zabijaju glavu u pesak iza svog zida. Ali zato nemaju pravo da gradilišta u Srbiji pretvaraju u diplomatske eksteritorije, jer po rečima ministra policije - tu moraju da vladaju zakoni Srbije.

Iako liči kao da je afera „Stefanović“ slegla, a interni rat okončan nekakvim talom, primirje je varljivo. Ministar vojni je pre neki dan potpisao obavezu da se Srbija zajedno sa UK i ostalim „saveznicima“ pozabavi i „kineskim zidom“ u Srbiji. Slično je potpisao i Vučić u Vašingtonu, samo što je reč „kineski“ zamenjena frazom „neprovereni prodavci“, tako da je po zapadnim standardima ugovorne diplomatije Srbija preuzela obavezu da eliminiše prisutne kineske tehnologije. A ima ih.

Od antena, preko kamera, do Bog zna čega. I sve zagađuju. Kako će se to odraziti na „evropski put“ Srbije i pristupna usklađivanja, ostaće kao teški jaram onima posle Vučića. Tek ćemo videti reakciju EU kad Kina krene da nam isporučuje svoju (nekompatibilnu sa EU) tehnologiju za prečišćavanje otpadnih voda, kako je to predviđeno ugovorom vrednim više od 3 milijarde dolara, a za preko 60 opština u Srbiji.

Međutim, sve navedeno možda i nije toliko važno obzirom da smo mi, građani Srbije, u radnim pelenama, postali zatvorenici sumanute politike kvazi diplomaca, čiju cenu smo već jednom krvavo platili, a kako stvari stoje - plaćaćemo opet.

Davor Kalajžić, penzionisani službenik političke kancelarije specijalnog predstavnika UNMIK-a