Košarkaški šamari

Sve ovo i još mnogo toga sam čuo od dežurnih hejtera nakon što se košarkaška reprezentacija nije plasirala na Olimpijadu. Za dva sata kao da smo kolektivno zaboravili da je jedan košarkaš sa Krsta doveo Bitlse u zemlju, da su nas voleli širom Evrope i sveta baš zbog nekog Kiće, Praje, Moke, Paspalja, Divca, Peđe, Đorđevića... Zaboravili smo da nam je košarka vraćala i vratila ponos onih devedesetih. Da su košarkaši tada dokazali da ako radimo mnogo i igramo pošteno možemo da budemo prvaci Evrope, a onda i sveta.

Ja volim košarku šta god da se desi. Ta bezuslovna ljubav je nastala davno, kada me tata odveo da prvi put  gledam kraljicu igara. Plesali su pokojni Delibašić i Varajić, a Radovanović je kopao i ginuo za svaki pedalj reketa u ekipi sarajevskih studenata koji su prvi u SFRJ postali klupski šampioni Evrope.

Zaljubio sam se na prvi pogled i večno ću ostati zaljubljen u škripu parketa, zvuk lopte kada koja udara o pod, onaj fijuk mrežice kada uđe "bez koske" i sirenu nakon koje se smeješ ili plačeš.

Preksinoć sam nakon sirene imao knedlu u grlu. Nije bilo mnogo bolje ni jutros. Jer nismo zgubili samo utakmicu, već smo izgubili šansu da uzmemo još jednu olimpijsku medalju, šansu da još jednom igramo sa Amerima i vidimo gde smo.
Nisu nas dobili Italijani, koji su onako usput odigrali perfektnu utakmicu, nama je košarka lupila šamar. Ona ne trpi mržnju, pohlepu i sebičluk. A svega toga je previše oko igre pod obručima kod nas. 

Sa tim mislima sam krenuo jutros da nešto obavim i u školskom dvorištu blizu stana u kome živim video sam dvojicu klinaca sa loptom u rukama. Stajali su u hladovini koju pravi tabla i nešto raspravljali, a onda su krenuli da šutiraju.

I tako je svakoga dana širom Srbije. Na ofucanim igralištima, ispod rascvetalih drvenih košarkaških tabli uz obruče bez mrežica svoje snove sanjaju neki novi klinci. Oni buckasti će stiskati zube i sećaće se Jokićevih fotki kada je počinjao, oni malo niži uz svaki pas iza leđa će da spominju Tea, svaku trojku slave na Bogdanov način, svaki prodor se završava kako to Vasa radi...

Tim novim šampionima smo dužni da vratimo košarku koju nam otimaju klubaška mržnja, menadžerska pohlepa i lični interesi. To je obaveza svih koji košarku vole, čak i ako od nje ne žive. A to možemo samo ako se vratimo igri. To se ne radi na konferencijama za štampu niti sumanutim najavama miliona koje će Bjelica kao da dobije od Partizana na dan odlučujuće utakmice. To se radi na terenu. To radi stotine trenera koji će već danas imati trening i nastaviti da grade ono što su nekada započeli Bora Stanković, Radomir Šaper, Aleksandar Nikolić...

Sada je i Željko tu u Beogradu. To znači da će biti deficita termina za treninge i fer pleja na "old school" način. Put nam nije stran, samo ga moramo proći ponovo. Moramo se vratiti igri. Ako tako shvatimo ovaj šamar, onda prognoziram gužvu ispred Balkona u septembru 2022. godine.

Branko Miljuš, član Predsedništva Stranke slobode i pravde