"Svi smo mi Boris!"

Prihvatam opasku da se demokrate u tom prelaznom periodu (ali ni danas) nisu adekvatno odnosile prema zaostavštini dvomandatnog predsednikovanja svog partijskog lidera. Tada su kritike upućene njemu unutar stranke često ličile na prepisane govore Vučićevih jastrebova sa sednica napredne Otadžbinske uprave. Demokratska stranka dozvolla je sebi ono čemu se tokom celog svog postojanja
suprotstavljala, ono što je suprotno njenom političkom DNK kodu, ono čemu je permanentno bila antipod-prepustila se populističkoj stihiji.

Drugi jesu kreirali atmosferu linča, ali smo mi ćutke prihvatili krivicu. Drugi nam jesu stavljali žute trake oko ruke, ali smo mi stideli svojih boja. Drugi jesu spremali lomaču i žrtvenik, ali je saginjanje glave pred drugima i okretanje glave pred svojima naš najveći greh. Najgore od svega, umesto da
povlačenje sa vlasti protekne organizovano i kontrolisano, kao što dolikuje jednoj ustrojenoj i disciplinovanoj partiji, mi smo ličili na razbijenu vojsku koja delom dezertira kod neprijatelja, delom moli za milost da bi sačuvala glavu, a delom se pretvara u žuti kadar koji je najopasniji po svoje oficiređ i Glavni štab.

Odluka Borisa Tadića da svoju ulogu u drugom filmu potraži van Demokratske stranke veći deo članstva bacio je u očaj, ali njegovo formiranje Nove Demokratske stranke taj očaj pretvorio je u bes, bes koji kod mnogih traje i danas. Ne znam ko je bio scenarista za tu epizodnu ulogu, mogu da
pretpostavim ko su bili režiseri, ali nož koji nam je zariven u leđa nosio je otiske Borisovih prstiju. Ali i taj nož nije morao da bude tako nepodnošljivo bolan. Našao bi on svoje mesto na našim ledjima, jer mi smo stranka širokogrudna za naše prijatelje i širokoleđna za naše neprijatelje i njihove bodeže. Tragedija je u tome što je to sečivo bilo zariveno u trenutku dok smo se gušili u dugovima, dok su nas mediji razapinjali bez prava na odbranu, dok su nam sudili bez dokaza i bez pretpostavke nevinosti.

Ipak, preživeli smo!

I danas, posle skoro decenije golgote poručujemo-DALJE RUKE OD BORISA!

Demokratska stranka je sigurna kuća za svakog ko se borio za modernu i evropsku Srbiju, za svakog ko nam je brat po oružju iz poslednjeg balkanskog rata sa kraja dvadesetog veka tokom kojeg smo Srbiju oslobađali od domaćeg bašibozluka i nacionalističkog zuluma, za svakog ko je na meti najgorih među nama.

U očima tih krvožednih štetočina ne postoji sloj mrežnjače koji razlama svetlost u najfinije nijanse, oni vide, misle i zaključuju jednostavno, jednosmerno, jednokratno. Deo njihove primitivne fiziologije je i rudimentarni mozak koji razmišlja u slikama, koji je rukovođen niskim nagonima i koji svet percipira kao arenu u kojoj dobro, kojem oni i članovi njihovog plemena pripadaju, uz Božji blagoslov trijumfuje nad zlom. Zlo smo ravno mi. Ta vrsta mesijanstva i isključivosti regrutuje obično mlade, nezrele i povodljive i ta regrutacija je zavetna, mitomanska i psihološki veoma duboka. Zato oni
funkcionišu kao paravojna foramcija, zato su uniformisanog i izgleda i svetonazorja, zato su svi oni Mladić, iako se nisu ni rodili kada je ovaj drugima skidao kokarde, a sebi lepio generalske epolete.

Upitao se pokojni panonski genije-zar stvarno nema načina od najezde prostačina.

Možda i nema, ali ako ga ima put do njega sigurno pokazuje znak sa porukom-SVI SMO MI BORIS!

I jesmo.

Mi smo mu dali mandat da Srbiju vrati u svet, a to znači da Srbija počne da poštuje međunarodne standarde i pravila, ne da bi se bilo kome dodvoravala, već da bi se prema njoj ta ista pravila jednako poštovala. Nama je Boris bio dužan da ne odustaje od evropskog puta, jer je Evropa mesto gde obituju države blagostanja poput skandinavskih, države bogatstva poput beneluksa i države slobodarskih ideala poput Francuske. Mi smo Borisa obavezali da omogući da se donese novi ustav koji će napraviti potpuni zaokret u odnosu na devedesete, koji će nam vratiti tradicionalne simbole, grb, himnu, i koji će postaviti temelje moderne i demokratske Srbije. Da preteknem tradicionalne kritičare sa „liberalnog“ pola, to što je Srbija sprečena da udari ploču i zakrovi svoju građevinu koja danas, kada je dospela u ruke napednjačkih tajkuna izgleda kao arhitektonsko ruglo iz divlje gradnje u vlasništvu pokondirenog provincijskog gastarbajtera, nije krivica nesrećnog Borisa, ili nije samo njegova.

Kada je reč o izvinjavanjima, Srebrenici i Mladiću naš stav je isti jer izvire iz nepoljuljanog sistema vrednosti koji baštinimo i načinom života potvrđujemo.

Izvinjenje je moralni čin i mi potpuno razumemo da je on neshvatljiv i neprihvatljiv za radikalno- naprednjačku falangu. Ali, nismo se mi izvinjavali zbog drugih, nismo se izvinjavali zbog stranaca, nismo se izvinjavali ni zbog nas, mi smo se izvinjavali zbog vas! Da oni sa kojima ste delili ne samo ideale, ciljeve i ratni plen, već i partijske knjižice nisu činili nedela nad kojima se svet zgražavao, ne bi ni postojao razlog za izvinjavanjem. Vaši tragovi koji su smrdeli nečovještvom, a koje ste ostavljali mašući našom zastavom, govoreći našim jezikom i noseći našu uniformu, ukaljali su obraz čitavom narodu i svako ko ne pristaje da živi ispod granice dostojanstva oseća potrebu da makar izvinjenjem napravi moralni otklon prema zločinima koji su počinjeni u srpsko ime. Da, u srpsko ime, jer iako vi nas izopštavate iz Srpstva, ja vama ne negiram pripadnost ovom narodu. Za mene ste vi Srbi, ali na žalost.

Srebrenica je najzloupotrebljenije mesto protekle tri decenije. Ne sme se uzrok, tok i cilj rata u Bosni svesti na masakr u Srebrenici. To je faktografski, politički i istorijski netačno. Opet, mi nismo ni planirali, ni podsticali, niti smo mogli da sprečimo zločin koji su dva međunarodna suda osnovana od UN-a okvalifikovali kao genocid. Nepodnošljivo je licemerno da se pozivate na rezoluciju 1244, da državnost Kosova sporite nedostatkom članstva u UN, da želite povratak pregovora o svetoj srpskoj zemlji pod okriljem UN-a, a ne poštujete odluke/presude najviših organa iste te organizacije. Ali na stranu to, što se naše uloge u toj drami tiče ona je moralno čista, nacionalno odgovorna i politički jasna-mi smo branili Srbiju. I to pred sudom UN-a u procesu protiv Hrvatske i protiv BiH. I pobedili smo! Ne sa Đurićevih čuvenih 5:0, ali smo dali više golova nego što smo primili, a te golove su nam zabijali vašom krivicom. Dokazali smo da niste Srbija ili da niste Srbija pod našim rednim brojem, da postoji onaj deo našeg društva koji nije pošao za vama, koji je bio na drugoj strani. Ostao je beleg, ne na narodu, već na državi koju je uzupirao vaš idejni tvorac, a koji nije mogao da kontroliše vaše ludilo pa se odlučio da sve, pa i vašu ludost iskoristi kako bi sačuvao svoju vlast. Nije vas sprečio u nekontrolisanom ludovanju, da bi u tom sanitorijumu u očima stranaca izgledao kao jedina normalna opcija. Po presudi suda Srbija je primorana da donese deklaraciju kojom osuđuje počinjene zločine, obavezuje se da zločince privede pravdi, a oslobađa se bilo kakvih ratnih reparacija.

I tu naš odnos prema Ratku Mladiću počinje i ujedno se završava. On je za nas lice sa poternice, međunarodna obaveza, test da li unutar naših granica funkcioniše pravna država ili je ista skrovište za begunce.

Na žalost, niste samo vi nož-žica-Srebrenica-Srbi oni koji ponovo pokušavate da Srbiju gurnete u vrtlog prošlosti. Aktuelna vlast vas planski i smišljeno sklanja sa margine, skuplja sa društvenog taloga i baca poput prašine u oči lakovernom narodu. Takođe, vi ste nepogrešivi aktivatori radikalskog gena unutar naprednjačkog hromozoma. Do juče uglađeni, zalizani i uštogljeni naprednjaci u vašoj blizini skidaju maske, topi im se evropska šminka, popuštaju refleksi samokontrole. Jedno vas organski spaja-mržnja prema nama. Svesni smo te mržnje, njene snage, dubine, ali i njenog razloga.

Pobeda evropske Srbije znači vaš poraz. A tu pobedu 2004. i 2008.godine ne možete da oprostite Borisu Tadiću. I ne treba da mu praštate. Pravac koji je on tada zacrtao nepromenjiv je. Nažalost, smer nije.

Ova vlast na vašu radost Srbiju je okrenula u kontrasmer. Ali, u rikverc se može samo do raskršća, do pružnog prelaza koji menja kolosek. Trenuno vi Srbiji dajete dodatno ubrzanje unazad. Sa ovim slobodnim padom u prošlost srpski voz neizbežno ispada iz šina i dok mi pokušavamo da povučemo kočnicu vi uživate u freskama kojima su mlađahni naprednjaci obojili zidove kupea. Obećavamo da ćemo vas ponovo zaustaviti.

Boris je dva puta sprečio vaš kukavičji let oko srpskog gnezda. Ponoviću-hvala mu i slava đe čuo i ne čuo. A vi, ne zanosite se nadom da više nema žutog Borisa. Puna ih je Srbija. Sve žući od žućeg!