Neviđeni majstor manipulacija

Umesto šuma mora, u ušima članova Glavnog odbora SNS-a dugo je odzvanjao aplauz koji je bio reakcija na ostavku Stefanoviću datu uoči početka ovog zasedanja na mesto predsednika beogradskih naprednjaka. Da ga je neko pitao šta bi voleo da se desi na toj sednici, ministar odbrane bi sigurno izaobrao ovakav scenario. Nekako je pregurao.

Sednici je prethodilo izjašnjavanje mesnih, opštinskih i gradskih odbora stranke. Svi listom, bez ijednog izuzetka ili disonantnog tona, doneli su odluke u kojima se traži ostavka Stefanovića na sve stranačke i državne funkcije, a neki su, primera radi Goran Vesić, tražili i njegovo isključenje iz SNS-a. Sve se završilo ostavkom na jednu stranačku funkciju, do koje bi svakako došlo i bez ikakve afere, jer je negde valjalo udomiti novopečenog naprednjaka i već viđenog kandidata za gradonačelnika Beograda, nekada proslavljenog vaterpolistu Aleksandra Šapića.

Nekad je kod komunista je bilo "kontraša", ali…

Proces koji se odigravao tokom izjašnjavanja protiv Stefanovića proglašen je za demokratski. Svako je imao pravo da kaže da je nezadovoljan Stefanovićem. Niko od svih onih silnih naprednjaka koji su se godinama kleli u njega reč jednu nije rekao u njegovu odbranu. Bili su čak najglasniji. To je cena naprednjačkog shvatanja demokratije. Prosto je nemoguće u nekom demokratskom procesu nemati drugačije mišljenje. Čak je i na komunističkim sednicama uvek bilo pojedinih “kontraša“. Kod naprednjaka tako nešto je, prosto, nemoguće.

I šta se onda desilo? Takav čist i jedinstveni demokratski proces nije rezultirao ispunjavanjem stoprocentne volje članstva. Stefanović je ostao član SNS-a, ministar odbrane i, što je najzanimljivije, koordinator rada službi bezbednosti u zemlji. Verovatno je usledilo nekakvo pokajanje tamo gde je trebalo i ponovo je nežna ruka vrhovnog naprednjačkog šamana, ujedno i predsednika države Aleksandra Vučića, pomilovala čoveka koji je mnogo učinio za stranku, ali, eto, nije se baš dobro snašao u pojedinim trenucima.

Svako iole politički pismenije ljudsko biće se zapitalo šta bi sa svim onim silnim odlukama o isključenju iz stranke i smene sa svih mogućih funkcija, sa plebiscitarnom voljom članstva. Ništa. To ionako nije bila njihova volja, već volja jednog čoveka, koji je naredio takvo izjašnjavanje. Poruka i Stefanoviću, i svima ostalim: ako nekada najbliži Vučićev saradnik, u jednom trenutku čak i viđen za njegovog naslednika, može da se nađe u nemilosti, šta sve može da se desi običnim podanicima…

"Ćutljivi" čovek bez kičme i karaktera

Vučić, neviđeni majstor manipulacija, još jednom je pokazao svoje moći. Poručio je članovima stranke da u SNS neće biti seča glava. Dosta je to što su Stefanovića razvlačili po tabloidima i televizijama, što su ga optuživali da je prisluškivao predsednika, da mu je radio iza leđa, da je nepodobnim novinarima slao fotografije predsednikovog dečaka u društvu nekih drugih sumnjivih dečaka, da je hteo da ga ukloni sa vlasti. Sve je to Stefanović ćutke podneo. Čovek bez kičme i karaktera je ćutao i trpeo. Dozvolio je da se sve to desi i nadao se milosti jednog čoveka. Važnije je sačuvati svoju mizernu funkciju i uticaj nego reći istinu i stati pred nju.

Evo već desetu godinu Vučić vlada Srbijom i nijedno mu se nije desilo neko značajnije komešanje u stranci. Jednom prilikom se Vladimir Cvijan usudio da se suprotstavi Vučiću na stranačkim izborima, januara 2014. godine, i od tada više niko nije ni čuo, a kamoli video nekadašnjeg savetnika dvojice predsednika i narodnog poslanika SNS-a. Ove godine smo saznali je je umro pre tri godine. Cela ta priča nikoga u SNS-u nije pogodila. Situacija sa Stefanovićem je prva stresna u SNS-u, ne računajući odbacivanje Tomislava Nikolića 2017. godine. I ništa više. Isuviše malo da bi se ustalasali redovi naprednjaka poput onih u Socijalističkoj partiji Srbije devedesetih godina prošlog veka.

Aplauz, koji je možda i bio jači od pomenutog, nastao je posle pripajanja Srpskog patriotskog saveza Aleksandra Šapića SNS-u. Vučić im je poželeo dobrodošlicu u njihovu stranku i posadio Šapića odmah do sebe, sa leve strane, gde je nekada sedeo Stefanović. Spas pred beogradske izbore Vučić je našao u Šapiću i njegovoj organizaciji SPAS. To se nije svidelo već pomenutom Vesiću, koji je jedini sedeo dok je ceo Glavni odbor ustao i aplaudirao novom potprerdsedniku stranke.

Priprema za predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore

Šapić je već drugi mandat predsednik Opštine Novi Beograd, a na lokalnim izborima za Beograd 2018. godine bio je trećeplasirani, sa osvojenih nešto više od devet odsto glasova. SPAS je bez ikakve politike i ideologije uspeo na srpskoj političkoj sceni. Kadrovi skupljeni sa konca i konopca, poput bivših ratnih huškača i radikala Ratka Dmitrovića i Marine Raguš, postali su funkcioneri Šapićeve organizacije. To što je Šapić nekada bio desna ruka Dragana Đilasa, nikome ništa. Ni to što je veliki broj naprednjaka najgorim optužbama i uvredama udarao po Šapiću, uključujući Vučića, nikome ništa. Davno je Vučić oguglao na to. Njemu su najvažniji rejtinzi i za njih je spreman ne samo Šapića da primi u svoje redove, već i mnogo "grešnijih".

Vučić se, za razliku od opozicije, ozbiljno sprema za predstojeće predsedničke, parlamentarne i beogradske izbore. Ukrupnjava se. Ne veruje da je sam sposoban za blistave pobede kakve najavljuje. Tu, pre svega, misli na pobedu na predsedničkim izborima u prvom krugu, apsolutnu većinu na parlamentarnim i beogradskim izborima. Ponudama koje se ne odbijaju utopiće u naprednjake mnoge poput Šapića, jer ništa ne želi da prepusti slučaju. U tom smislu i disciplinuje svoje članstvo. Drži ih na kratkoj uzici. Svi su podložni kritici i smeni, osim njega, naravno.

"Žuti karton" Stefanoviću i "utapanje" nekadašnje vaterpolo zvezde je ozbiljna opomena svima u stranci da neće biti mesta za one koji nisu spremni poštenu da podmetnu leđa za njega. Moraće to da rade i brže, i jače, i bolje ako budu želeli da osete benefit i milost svog gospodara. Ukoliko nisu spremni na to, ima u SNS-u mnogo Stefanovića, a sada i Šapića, koji će, poput zapete puške, jedva sačekati svojih pet minuta da bi bili u zenici njegovog oka. Tako je, uostalom, vazda bilo u Srbiji, sa malim prekidom početkom 21. veka. Podanički karakter uvek ima prednost u odnosu na slobodnu misao.

Nenad Kulačin