Boško Obradović nedeljom: Za vanredne izbore na svim nivoima

Da se razumemo, predsednički i beogradski izbori ne moraju biti u istom terminu. Posebno ističem činjenicu koja nikako da postane demokratski standard u Srbiji, a to je da je za lokalnu demokratiju mnogo bolje da su lokalni izbori odvojeni od predsedničkih i parlamentarnih kako bi birači bili posvećeni lokalnim a ne republičkim temama i predizbornim programima.

Međutim, glavno nerešeno pitanje glasi: kada su vanredni parlamentarni izbori, koje je predsednik SNS Aleksandar Vučić najavio posle prošlogodišnjeg bojkota izbora na svim nivoima od strane opozicije? Da li su oni istovremeno sa predsedničkim ili beogradskim na proleće sledeće godine, ili pre njih i kada tačno? Lično predlažem da prvi sledeći izbori u Srbiji budu upravo vanredni parlamentarni izbori krajem ove ili početkom sledeće godine. Zašto prvo vanredni parlamentarni izbori, pa onda predsednički i beogradski? Zato da bi se politički život vratio u normalu. Sadašnji parlament bez opozicije je besmislen i nema legitimitet da donosi bilo kakve zakone i druge odluke, a posebno ne da menja postojeći Ustav, što su upravo počeli da rade.

Međutim, ono o čemu se uopšte ne priča, a na čemu ću nastaviti da insistiram na oba koloseka dijaloga sa vlašću, jeste da istovremeno sa vanrednim republičkim izborima za narodne poslanike treba raspisati i vanredne pokrajinske izbore za poslanike u Skupštini AP Vojvodine, a do kraja sledeće godine i vanredne lokalne izbore u svim gradovima i opštinama Srbije, jer su i parlamenti bez opozicije na ostalim nivoima podjednako nedemokratski, nelegitimni i besmisleni kao i trenutni saziv Narodne skupštine Republike Srbije. To sada vidi kompletna međunarodna i domaća javnost, to govori o uspehu bojkota izbora na svim nivoima prošle godine i to je jedini razlog zašto je vlast priterana da sedne za pregovarački sto sa opozicijom.

Ima još nekoliko ključnih političkih pitanja koja još uvek nisu došla na dnevni red dijaloga, a morala bi po hitnom postupku. To su pre svega rokovi. Ako smo se već dogovorili na oba koloseka da dijalog mora biti završen najmanje šest meseci pre prvih sledećih izbora u Srbiji – to u praksi znači da dijalog mora biti završen preko leta i da bi najkasnije 1. septembra moralo da usledi potpisivanje Sporazuma između vlasti i opozicije o poboljšanju izbornih uslova i usvajanje Sporazuma u Narodnoj skupštini u formi izmena i dopuna postojećih zakona, lex specialis-a ili drugih potrebnih skupštinskih akata.

To, takođe, automatski mora da podrazumeva i konstituisanje posebnog tela za primenu Sporazuma i kompletnu kontrolu predizbornog i izbornog procesa, u kome bi svoje predstavnike morala da ima i opozicija, jer se aktuelnoj vlasti ne može verovati čak ni na potpisanu reč. Telo za primenu Sporazuma između vlasti i opozicije i kontrolu predizbornog i izbornog procesa može da se formira na razne načine iz uporedne prakse okolnih država. To može biti austrijski model sa prelaznom, tehničkom Vladom nestranačkih stručnjaka, crnogorski model sa ko-ministrima iz redova opozicije u ključnim ministarstvima za sprovođenje izbornog procesa, ili model iz Severne Makedonije u formi zajedničke komisije vlasti i opozicije po paritetnom principu i sa izvršnim ovlašćenjima. Ono što je sigurno jeste da bez jednog ovakvog kontrolnog mehanizma i garancija da će ono što se dogovorimo biti zaista i sprovedeno, dijalog i konačni sporazum neće imati smisla.

Posebno važno i nerešeno pitanje ostaje i pitanje visine izbornog praga na svim nivoima izbora. Da li će cenzus ostati sadašnjih 3% ili će biti vraćen na 5%? Da li će biti neki drugi cenzus – manji ili veći od 3%? Ili će, kao što neki predlažu, biti uveden stepenasti cenzus koji podrazumeva manji cenzus za političke organizacije koje samostalno učestvuju na izborima a veći za koalicije? Konačno, pitanje slobode medija ne može da čeka konačni dogovor između vlasti i opozicije. Zato sam na oba koloseka dijaloga predložio sastanak sa glavnim i odgovornim urednicima informativnih programa javnih medijskih servisa i televizija sa nacionalnom frekvencijom. S obzirom da Srbija ima zadovoljavajuću zakonsku regulativu kada je u pitanju sloboda medija i politički pluralizam u medijima, a da se postojeći medijski zakoni ne primenjuju, u predloženom sastanku sa glavnim urednicima televizija sa nacionalnom pokrivenošću vidim jedini način da se reši pitanje ravnopravnog tretmana svih političkih opcija u predizbornom i izbornom periodu.

Ovde podsećam na poseban značaj predizbornog perioda jer budući izborni rezultat svih izbornih učesnika ne zavisi samo od ravnopravnog medijskog tretmana u mesec dana koliko obično traje izborni proces već i od kompletnog predizbornog perioda i zastupljenosti svih političkih opcija u njemu. Stoga sam predlažio da se putem jednog ovakvog sastanka i direktnog dogovora odmah reši pitanje medijske zastupljenosti svih političkih opcija na javnim medijskim servisima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom kroz dobijanje paketa emisija u kojima opozicija mora da učestvuje odmah, a naknadno i kroz poseban dogovor o paketu ravnopravnog medijskog tretmana svih izbornih učesnika za vreme samog izbornog procesa. Brzo i efikasno rešavanje ovog pitanja bilo bi odličan iskorak u pravcu sveobuhvatnog dogovora između vlasti i opozicije po pitanju poboljšanja izbornih uslova.