Krokodilske suze

Pjušte hvalospevi Šobajiću, pohvale, uvažavanja, divljenja od najblistavijih eminencija. A jutros posle toga svega razmišljam ja međutim o tome kako su mene i ostale studente 80-tih godina profesori na Fakultetu Likovnih Umetnosti učili kako je Miloš Šobajić loš slikar a kako je Veličković netalentovan umetnik i pre svega katastrofalan crtač. Sećam se i toga kako su svi koji su voleli takvu umetnost veoma brzo tih godina padali u nemilost moćnih profesora na Akademiji.

E da, nikada neću zaboraviti te godine na akademiji zbog toga. Ljudi koji su poput mene dolazili i upisivali tu Akademiju tih 80 godina često i zbog toga što su ih inspirisali slikari Medijale, kasnije u školovanju doživljavali su tešku traumu kada su priofesori krenuli da ih uče kako je sve to što su oni pre akademije voleli – pogrešno i nakaradno, a u podtekstu cele te priče bilo je da „nisu dobri ti slikari zbog kojih si upisao akademiju, nego smo prava stvar mi tvoji profesori!“.

Izvrtanjem vrednosnog sistema naopako, činio se studentima težak zulum i nanosila im se neprocenjiva šteta. Bili su i profesori svesni toga. Često su znali da kažu da je najvažnije da student ne dozvoli da ga Akademija totalno uništi, ali teško je bilo mladim ljudima da se odbranite od takvih autoriteta i eminencija u tim ranim godinama. Sumnje koje su sejali profesori željni uvažavanja po svaku cenu, nanosile su svima ogromnu štetu.

Pričali su profesori tih godinama o slikarima poput Ljube Popovića, Dade Đurića, Vladimira Veličkovića, Vasiljeva, Šejke i ostalih sve najgore. Dobro se sećam kako nam je jedan od istoričara umetnosti u biblioteci FLU držao vakele o tome kako Veličković nema kao crtzač pojma i da te silne linije koje vuče nisu ništa drugo nego tek popunjavanje radnog vremena. Ostali su govorili kako je Veličković netalentovani arhitekta koji u stvaranju crtaža koristi arhitektonske krivuljare i kako je sve to što on radi potpuno smešno i bez ikakve istinske vrednosti. Isti legendarni i veoma uticajni profesor istoričar umetnosti, govorio je i o Ljubi Popoviću sve najgore. Govorio je da je lepo s Ljubom ići u bioskop ali govoriti o slikarstvu s njim je glupo jer je on previše loš da bi se s njim o tome svemu razgovaralo ozbiljno.

Pa se sećam tirada o Dadi Đuriću. Čovek čije sam čitave sobe radova viđao u muzeju moderne umetnosti Bobur u Parizu, za uticajne profesore i istoričare umetnosti u Beogradu bio je tek jedan loš slikar. Izgleda da u svom paranoičnom samoljublju neki ljudi gube kompas do te mere da se kao autoriteti stavljaju ispred Francuza koji su moderno slikarstvo zapravo i izmislili.

U sakaćenju onoga što su radili, loše su prošli od strane profesorskih eminencija i Leonid Šejka i Igor Vasiljev. A svi zajedno sa pomenutim Ljubom Dadom Veličovićem i Šobajićem, prolazili su toplog zeca u Beogradu. Zbog onoga što mu se u Beogradu dešavalo, Dado Đurić bio je ozlojeđen celog života. Govorio je: otišao sam iz Beograda jer mi je bilo svejedno da li ću biti klošar u Parizu ili u Beogradu, a u Beogradu bih uvek bio samo obična prezrena Crnogorčina. Pobegao je iz Beograda i Ljuba, koji je o svojim iskustvima takođe sa gorčinom govorio. Tih godina socrealizma pod pritiscima na Fakultetu Primenjenih Umetnosti koje je prvo upisao, a pod optužbama da tim svoijim dekadentnim slikama truje dušu ostalim studentima oteran je s Primenjene pa je odatle pobegao na FLU.

Tamo ga je međutim dočekala druga profesorska veličina koja ga je optužila da „slika kao katolik???“ Ljuba je na kraju i sam poput Dade pobegao u Pariz. Nažalost uništavanje od strane državnih lokalnih veličina u Beogradu nije preživeo Šejka a ni Igor Vasiljev koji nažalost nigde nisu uspeli da pobegnu. Posle robijanja koje su mu u Beogradu pririedili kao protivniku komunizma, Šejka se teško razboleo i umro. Igor Vasiljev je, pak, poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima.

I zato dok gledam ove današnje hvalospeve recimo o Ljubi, (koji usput da kažem izložbu u SANU je imao tek par godina pred smrt a doživeo je i da ga posle 5. Oktobra izbace i iz muzeja na Ušću, kao uostalom i mnoge druge dobre slikare) i dok gledam hvalospeve i o Šobajiću i o Veličkoviću i o ostalima, osećam se ponosno što sam te slikare uvek voleo, što sam žudno gledao njihove radove po časopisima, čitao njihove intervjue u Zagrebačkom Startu početkom 80tih, slušao njihove intervjue na jugoslovesnskoj televiziji.

Ali paralelno s time što mi je drago da su na kraju u ovoj sredini doživeli satisfakciju, osećam nemoć i bes pred činjenicom da likovni Beograd sa svojim mrakom koji guta talentovan svet i dalje ostaje tu. Pobeđen kad su veliki slikari Medijale u pitanju, ali svojim brutalnim sujetama uvek spreman da uništava nove talentovane ljude, ne bi li pa makar i na taj način, istakao svoju osrednjost koja se sa svojih pozicija moći ne miri sa svojom beznačajnošću.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije