Sapunica

Gledajući seriju godinama odlično sam naučio i engleski jezik, pošto je engleski u seriji bio besprekoran. Tih godina, a to je bilo sredinom osamdesetih upoznao sam i čuvenog pozorišnog reditelja Miroslava Miru Belovića na Mljetu pa sam i tamo u tom Sredozemnom raju slušao kako ni manje ni više hvali Dinastiju kao jednu izuzetno ozbiljnu stvar koju prave veliki profesionalci i da to sve nije ni za kakvo potcenjivanje, već tu seriju na neki način čak i poštovati.

Međutim, problem sa sapunskim operama je što jednostavno predugo traju. Godine su prolazile, Blejk, Kristl i Aleksis su počinili sva moguća neverstva i bračna nepočinstva, izređale su se sve moguće kombinacije i skandali. Blejk je znao da sagreši sa bivšom ženom Aleksis. Kristl, iako verna ljuba, ipak i sama sagrešila sa već ne znam ni ja kim. Aleksis je bila u šemi sa svima koji su bili u seriji, a da joj nisu krvni rođaci a onda je došlo do zasićenja. Nije se znalo šta dalje jer su svi sa svima već bili i to po više puta. I onda je krenulo sa groteskama.

Počelo je sa time da je Stiven, Blejkov sin odjednom postao - homoseksualac. Kad je priča s time da je homoseksualac postala dosadna, onda je Stiven ubio u samoodbrani svog ljubavnika. Pošto je i petljanje sa time hoće li Stiven zaglaviti zatvor ili ne stupila je na scenu Felon. Uskoro, međutim, glumica koja glumi Felon daje otkaz u seriji i nastavlja se sa potpuno drugom Felon koja uopšte ne liči na predhodnu.

Isto se dogodilo i sa Stivenom, i glumac koji je glumio Stivena je digao ruke od Dinastije pa ga je zamenio drugi glumac. A onda kad su svi mislili da se nema kud u ludilu, Felon su, verovali ili ne - oteli vanzemaljci!? Sve u svemu dotrajalo je nešto što je i onako predugo trajalo i Dinastija se ugasila. Poslednja scena je bila nekakv ničim izazvan teroristički napad što je adekvatan završetak jedne totalne besmilice u koju se serija na kraju pretvorila.

E, sada, zašto vam ja pričam o ovome svemu baš sada. Pa, ova naša politička realnost umnogome podseća na neku sapunsku operu, neku baš takvu kao što je Dinastija. Glavni glumac, režiser, scenarista je naš voljeni predsednik - Aleksandar Vučić. On je njegovu sapunsku operu počeo odavno sa pričom koja se ticala ogromnih uspeha koje postižemo i kako dolaze strane investicije i kako je sve bajno. Ova priča je garnirana pričom o Đilasu koji podriva ovaj raj na zemlji i koji je, to sad i ptice na grani znaju, ukrao 618 miliona evra.

Iz priča o enormnim ekonomskim uspesima i đipajućem PDV-u krenula je priča u neke dublje vode, i to kako su se afere nagomilavale. Počeo predsednik da govori o tome kako je prisluškivan. Pa da je praćen. Pa se stiglo i dotle da neko hoće da ga ubije. Dok se afere nagomilavaju oko nas, mi gledamo Acu Srbina kako se sav zajapuren i napućen umiva vodom na konferencijama za novinare da dođe sebi od silnog napora i pritiska koji trpi boreći se za naše bolje danas i sutra protiv unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja. Boreći se protiv mafijaša koji igraju fudbal sa odsečenim ljudskim glavama i pre svega tajkunskom opozicijom. Dok gledamo njega kako pati na konferencijama za štampu, prosto zaboravljamo na činjenicu da i mi crkavamo od ove zaraze i nemaštine ali vidimo kako ima i nekog kome je mnogo teže nego nama i - tešimo se.

Priča ide dalje i pojavljuju se i imena ljudi koji su želeli da ubiju predsednika. Pa je isplivalo ime predsednika Fudbalskog saveza Kokeze. Pa se onda počelo da pojavljuje i ime Nebojše Stefanovića. Pa i Dijane Hrkalović. Na kraju prestadoše odjednom da se pojavljuju ta imena i iz čista mira krete neki drugi red osumnjičenih da se pominje po medijima. Pa su počeli da pominju kako je je u stvari KRIK taj koji je napravio najopasniji antidržavni pakt sa mafijom a protiv države i Predsednika. Onda je počelo da se govori i jednom profesoru Pravnog fakulteta kako o glavnom saradniku mafije iz redova Partizana koji je izgleda kriv za svo zlo koje nam se desilo. Da bi sve na kraju to nestalo s medija i da bi krenula priča o parama na Mauricijusu, koje naravno lansira lično predsednik.

Sve u svemu kako ide dalje ova inače ozbiljna i zastrašujuća priča o predsedniku jedne države koga navodno prate i prisluškuju, pa čak hoće i da ubiju, (i koja ima kod nas i posebno zlokobne prizvuke gledano iz perspektive ubistva premijera) ona u Vučićevoj režiji postaje tek jedna neozbiljna i groteskna sapunska opera koja najčešće vređa intiligenciju i dobar ukus.

Sreća po Acu Srbina te naše biračko telo većinski apsolutno nema ništa protiv vređanja intiligencije i dobrog ukusa pošto pasionirano prate Farmu i Parove. Dakle, gledamo i slušamo šta naš predsednik priča u svojim svakodnevnim TV nastupima (a priča u lepezi od gigantskih privrednih i ekonomskih uspeha kojima dodaje epitete kao neverovatan i čudesan, a epitete te vrste, zašto i to ne reći, obično vezujemo za nastupe Dejvida Koperfilda i ljudi iz njegove mađioničarsko - opsenarske branše a ne za ozbiljne političare), pa do navođenja novih i sve novijih, da ne kažem friških i taze, osumnjičenih zaverenika za njegovu likvidaciju i to sve u jednom izlaganju u roku od par minuta.

Ali, teme presušuju i preti vreme kad će sve i to svima da postane prvo smešno pa onda dosadno i glupo. Veliko je pitanje koliko će ovoliko stupidne priče čak i ljudima bez osnovne škole još dugo da budu ubedljive. A najopasnije od svega bi bilo to da ukoliko zaista ima zavere i opasnosti, da se ta opasnost ovim konstantnim cirkusom po medijima previdi. Poslednje što ovoj napaćenoj zemlji treba je još jedno političko ubistvo.

Što se tiče sapunske opere s početka ovog teksta samo da kažem da kraj sapunice nisam video, a nije me ni interesovalo da vidim. Prerastao sam to u međuvremenu. Ali kažu da kad se Dinastija završila da su se svi od nje odmorili, pa čak i Blejk, Aleksis i Kristl, I njima je bilo više glupiranja bilo preko glave. Tako je to sa starim dobrim sapunicama. Bilo i biće.

Jovan Marinković, akademski slikar i član Skupštine slobodne Srbije