"Dara iz Jasenovca" i "Otac": Bolne sličnosti, ali i nada

Film je veoma težak i da je lišen izvesnih elemenata melodramatike ovdašnje kinematografije, mogao bi se nazvati dobrim filmom. Naravno, film ne zaslužuje nikakvu nagradu, jer ga je promovisala i sponzorisala vladajuća struktura u Srbiji, za koju svakodnevno čitamo i slušamo da živi od trgovine narkoticima, ilegalne trgovine oružjem, pljačke državnog budžeta, trgovine decom i starateljstvima i od drugih najnemoralnijih radnji za koje se zna. Ne može film o strašnom stradanju nekih naroda u NDH da bude projekat jedne organizovane kriminalne grupe, a da se ne oskrnavi to stradanje.

Postavlja se pitanje zašto Hrvatska nije prošla denacifikaciju posle 1945. i da li joj je ulogu u Drugom svetskom ratu progledao kroz prste Titov režim ili su pak sami Srbi bili nespremni da pokrenu pitanje svog stradanja. Ne zaboravimo da je Srbiju 1945. zaposeo prevashodno naoružani narod (partizani) iz krajava u kojima su Srbi prethodnih godina doživeli jeziv genocid i da su nove žrtve bili intelektualna i svaka druga elita u Srbiji. Prema tome, razne "Šeste ličke" kao da su svoju osvetu za stradanje od ustaša realizovale ne nad ustašama, već nad srbijanskom elitom.

To je deo mračne srpske istorije sa kojom će, kad-tad, morati da se suoče sami Srbi. Da li je prilična tišina o Jasanovcu i drugim stratištima u NDH kupljena vilama na Dedinju u koje su se uselile razne "Šeste ličke", koje su prethodno pobile, po podacima koji sada više nisu tajna, nekoliko desetina hiljada Srbijanaca koje su oni smatrali društvenom elitom?

Naravno, ovaj mračni epilog noćne more iz NDH, ne bi smeo da baci u zasenak užase koje su doživeli Srbi (naravno i Jevreji i Romi) u zločinačkoj ustaškoj ratnoj tvorevini. I naravno, nisu svi partizani 1945. okrvarili ruke srbijanskom krvlju, niti su svi Srbi koji su se latili oružja tokom rata u NDH bili partizani. Od četnika koji su ratovali protiv ustaša u NDH, Srbijanci nisu doživeli nikakvo zlo.

Paralela koja se pravila između "Dare iz Jasenovca" (zbog koje sam tokom čitavog trajanja filma imao knedlu u grlu) i filma "Otac" je znatno ubedljivija nego što sam verovao. I u jednom i u drugom filmu dominira motiv otimanja dece od roditelja i njihovo moguće smeštanje u "hraniteljske porodice".

U "Dari" se pojavljuju dva razloga zbog kojih se deca otimaju od roditelja (koji često bivaju ubijani na najzverskije načine) i dodeljuju hraniteljskim porodicama: (1) da bi se srpska deca pokatoličila i od njih napravili Hrvati; (2) da bi se deca spasla patnje i smrti (u čemu su ključnu ulogu imali humani imućniji Hrvati).

U "Ocu" deca se otimaju od roditalja od strane Centara za socijalni rad (u filmu ekvivalenti ustaških zločinaca) sa motivima koji se kreću (ili možemo da pretpostavimo da se kreću) od: (1) finansijske koristi kriminalaca iz centara za socijalni rad, sudova i resornog ministarstva, do (2) politički motivisanih postupaka.

Prvi gore navedeni ustaški motiv je sadistička moralna izvitoperenost zaodenuta u ideološki fanatizam. Motiv centrovsko-sudijskih zlikovaca iz sveta koji oslikava film „Otac“, takođe je moralna izvitoperenost, s tim što ona nije zaodenuta u bilo kakvu ideologiju. Ona je puka materijalna korist, zbog koje se deca žrtvuju (na način koji veoma podseća na ono što se može videti u „Dari iz Jasenovca“), a ideološka matrica je cinična fraza „a sve u najboljem interesu dece“.

Prosto je frapantno koliko su tom frazom zasićeni neki kriminalni izveštaji centara za socijalni rad i "presude" rentiranih "sudija". Otmu se deca roditaljima za (često skromnu) novčanu nadoknadu, ili pod političkim pritiskom, pa se u „izveštaju“ ili „presudi“ napiše da se to čini „u najboljem interesu dece“. Tu vrstu cinizma ustaše nisu praktikovale. Oni su otvoreno zastupali tezu da Srbe, Jevreje i Rome treba pokatoličiti, jer je to, kako su verovali u svojoj bezumnoj ideološkoj zaslepljenosti, u interesu Hrvatske. Rentirani radnici centara za socijlani rada i rentirane sudije nemaju nikakvu ideologiju - osim ako nisu ideologizovali novac.

Građani Srbije učiniće sebi veliku uslugu ako prestanu da se bave time kako Hrvatska nije prošla denacifikaciju ili kako je Tito zabranio bavljenje pitanjem genocida u NDH na odgovarajući način. Pozabavimo se sami sobom. Za šta smo se prodali da bi uglavnom tihovali o genocidu u NDH?

Da li su privilegije koje su preživeli Srbi iz NDH dobili (oni koji su pobegli u partizane i kasnije zauzeli Srbiju) bili nagrada za tihovanje o srceparajućem stradanju njihovih najmilijih? Da li su „Šesta lička“ i slične oružane formacije useljavanjem u vile na Dedinju dobile svoju nagradu, uzvraćajući Brozu tihovanjem o genocidu? Da li je očaj zbog genocida u NDH iskaljen ne toliko na poraženim ustašama, koliko na profesorima, advokatima, glumcima, sveštenicima, učiteljima i svima drugima koji su smatrani elitom u Srbiji?

I da li je taj truli kompromis na račun svog stradanja uzeo danak? Ako smo bili u stanju da napravimo takav kompromis, da li je čudo što smo trpeli komunističkog diktatora skoro četiri decenije, komunistu preobučenog u nacionalistu desetak godina (koji nas je još i gurnuo u unapred izgubljene ratove u kojima su njegove jedinice počinile najmonstruoznije zločine), da li nas čudi što smo trpeli DSS i „žute lopove“ bez potreba da se kreatori devedesetih suoče sa pravdom, da li je čudo što trpimo da Srbijom sada vlada organizovana kriminalna grupa?

Ako smo bili spremni da zarad krupnih privilegija devalviramo svoje stradanje od 1941. do 1945. („Dara“), da li je čudo što zarad sitnih privilegija slikamo glasačke listiće, botujemo, sendvičarimo i što trgovina decom i starateljstvima nije razlog za opštenarodnu pobunu („Otac“)?

Ipak,ipak..... građani Srbije nisu samo to u šta su pretvoreni poslednjih 30 (ako ne i 75) godina. Građani Srbije su bezbroj puta pokazali da osim da robuju, znaju i da se junački bore za slobodu. Pokazali su bezbroj puta u svojoj često slavnoj istoriji da su željni pravde. Pokazali su zapravo da nisu na prodaju. Kada te divne osobine ovog naroda ponovo izbiju na površinu naše socijalne psihologije, organizovanoj kriminalnoj grupi i njenom vođi spasa više neće biti. I Srbija će tog trenutka biti oslobođena. Na građanima Srbije je da odluče kojim će putem koračati.

Vojin Rakić, redovni profesor, Upravnik Centra za filozofiju Instituta društvenih nauka