Život u Đoletovoj režiji

Negde oko 19 časova, svećice se gase, torta se seče i moj ćale mi prilazi i kaže: Vidi da se malo smirite, počinje mi koncert. Kad to kaže ćale koji generalno samo sluša dnevnik na Studiju B, pomislim da je neka šala. Posle 10 minuta čujem ga opet. Ljutito odlazim u dnevnu sobu da vidim o čemu se radi. Subota je, vikend, moooj rođendan, još deseti, kakav koncert. Sad je baš našao da gleda koncert. Dobijam poslednje upozorenje. Vidno neraspoložen, vraćam se u sobu u kojoj smo se skupili svih nas 15-ak i saopštavam da moj ćale mora da sluša koncert "nekog tamo".

Pojedini su se smirili, a pojedini su uzeli fiksni telefon da jave njegovima da dođu po njih. Kako ih ispraćam, izvinjavam se i vraćam se kod ostatka. U jednom trenutku, provirim u dnevnu sobu i vidim scenu koju nikad necu da zaboravim. Mama drži maramicu i briše suze, a ćale trlja oči kao šatro upalo mu nešto u oko. A na TV-u, omanji čovek drži monolog i čujem masu koja mu skandira. Vratim se u sobu i ispričam drugarima. Radoznala deca, odemo svi u dnevnu da čujemo u vidimo kakav to koncert gde moji plaču, a čovek ne peva, već priča. Poređamo se na štok od vrata i čujemo: "Kada sklopim oči nebom naiđu lađe, zvono, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja".
Roditelji mi gutaju knedle i pogledaju u nas i tiho nas pozvaše da dođemo sa njima da pogledamo i čujemo. Seli smo sa njima, krenule su pesme veselije, ćale sipa vino njemu i mami, pevaju, pa čak i zaigraše, mi se tu kikoćemo. Nikad veselije do tada ih nisam video. Ostalo društvo se razišlo i ćale me zagrli i kaže: "Izvini, ali ovo sam dugo čekao da vidim". Nemo sam ga tada pogledao i rekao da će morati da mi kupi čokoladu. Nasmejao se i krenuli smo da otvaramo poklone. Sutradan, nedelja, okuplja nas mama za stolom i opet isti čikica, priča malo, pa pesma. Vidi ćale da meni ništa nije jasno i dok su bile reklame, kratko mi se obrati: "Ovo je, sine, svetlo na kraju tunela, naš svetionik." Mi ga mnogo volimo.

Nastavi čičica da priča, peva, svidele mi se neke fore. Poslušasmo ga do kraja i kaže mi ćale da će sutra da mi kupi kasete njegove da ga slušam. Ujutru se budim, dve kasete me čekaju na stolu. A na kaseti piše Đorđe Balašević. Puštam prvu pesmu: "Lepa Protina kći". I tako to krene. Jedna za drugom pesmom, obe kasete. Muzički stub se usijao. Sledeći koncert je bilo pravo porodično okupljanje. Ja već sada maher, znam neke pesme, kad budu refreni pevam, moji roditelji nisu verovali da mi svidelo što Đorđe izvodi na sceni. Ćale mi narednih dana kupuje ostale njegove kasete i ta "ljubav" sa kaseta se prenela na mene. Zavoleo sam tu muziku, te stihove. Posle nekoliko godina i kupovinom prvog komjutera i instaliranja Vinampa, prve pesme su bile: "Ja luzer, Živeti slobodno, Ne lomite mi bagrenje...".

Narednih dana krenula je potraga za ostalim pesmama. Ubrzo, u školi lektira "Pop Ćira i pop Spira". Gde ja to da čitam?! Krenuli su izlasci, treninzi, ma ne mogu. Baka mi kaže da je imala na televiziji neka serija o "tim popovima". Saznajem da je komšinica snimila na kasetama tu seruju. Odlazim kod nje, pozajmljujem i video rekorder je sada moja knjiga. Kad tamo, Šandor-Šaca, dobro poznati glas, uvodi u priču. Papir i olovka, daljinski i kreće, zapisivanje šta veli Šaca. Nikad bolje nisam prepiričao neku priču u školi od te. I do danas, nikome nisam rekao da je to Đorđe prepričao, ne ja. Tih godina nastaju prve ljubavi, pisma devojci, prve "tuge", krenule su Đoletove pesme da se ostvaruju. Otkrio sam neka svoja skrivena osećanja, krenuo sam sve više da prenosim na papir i posle gimnazijskih dana, sa tolikom željom za pisanjem upisujem novinarstvo.

I sada ne bavim se tim, ali pišem za svoju dušu. I tako pune 23 godine je prošlo od tog mog desetog rođendana. Od rođendana kada sam zamrzeo i Đorđa Balašević i ćaleta, a i početak voljenja tog čičice koji pesmom gađa tamo gde treba. I otvorio mi je vidike, upoznao sam sebe, svoj hobi i svoj život. Sada razumem, šta je i koliko je značajan bio taj koncert u Sarajevu, tog 7.Februara. A svoju ljubav, sada majku moja dva anđela sam privoleo na jednu Bogojavljensku noć, 19. januara. Tako da, čičica koji mi je na trenutak uništio rođendan, mi je ulepšao život. Odrastao sam uz njega. Sazreo.

Iako ga nikad nisam upoznao, ogromna knedla mi stoji u grlu dok ovo pišem. Trljam oči kao moj ćale pre 23 godina. I ništa mi drugo nije preostalo da još napišem, nego da poželim mom životnom mornaru miran i spokojan san, jer delo koje si ostavio iza sebe te čini besmrtnim. Bar za mene.

I kao što si sam pevao, e sada ja ti uzvraćam, računaj i ti na NAS, nikad te nećemo zaboraviti.

Ljubomir Mitrović