Spomenik nije (centralna) tema

Ne želim da govorim o spomeniku. Ma kakav on god da jeste - očigledno je da je u pitanju megalomanski produkt koji (još od same ideje) sasvim lepo skreće pažnju na sebe sa ključnih državnih tema.

Ne želim da govorim o spomeniku - želim da govorim o društvu gde učenik 7. ili 8. razreda siluje svoju drugaricu.

Ne želim da govorim o spomeniku već o tome da u školama nema kreda, toalet papira, sapuna, dok, istovremeno, kao pečurke posle kiše, niču razne privatne škole i fakulteti u kojima se, onima kojima to finansije dozvoljavaju, vrlo brzo uruče željene diplome.

Ne želim da govorim o spomeniku - želim da govorim o sve posećenijim narodnim kuhinjama i o ljudima koje često viđam kako po mrazu čekaju da dobiju flašu ulja i kilogram brašna.

Ne želim da govorim o spomeniku već o tome što na većini TV kanala sa nacionalnom frekvencijom nema nikakvih edukativnih sadržaja već se konstantno promoviše prostitucija, kriminal, šund i poroci šireg spektra dok nam, istovremeno, Rts pušta "filmove Lepe Brene" i "razna narodna veselja"...

Ne želim da govorim o spomeniku - želim da govorim o nezaposlenosti, o zgradama koje se urušavaju, o praznim selima i sve praznijim gradovima, o bolesnoj deci koju lečimo porukama i lažnim doktorima nauka koji već dugo zauzimaju neka važna mesta...

Spomenik neće promeniti način života prosečnog građanina. Spomenik ne rešava ništa. On bi trebalo da bude "šlag na torti" ali mi nikakvu tortu nemamo.

Dakle, ne želim da verujem u spomenik. Još manje da se oduševljavam njime.

Pozivam ljude da ustanu i pogledaju kroz prozor ili da prošetaju gradom - videće čoveka koji pretura po kontejneru, videće izgladnele pse lutalice, kese po drveću, rupe po ulicama, blato, đubre i videće svoje sugrađane koji u polovnoj garderobi izgubljenih pogleda tumaraju gradom poluživi, bez nade u sutra...

U zemlji u kojoj je svakodnevica većine ljudi svedena na puko preživljavanje, spomenik je nevažan.

Ivan Vučković, filozof