SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Kisić ili Mišić? | Kolumne | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

23. 01. 2021. 18:00 7

SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Kisić ili Mišić?

Zemlja u kojoj o njenoj bezbednosti brinu Bata zvani Santos, Teletabis zvani Vulin i Stefanović zvani Slina, nije država već lakrdija. Građani koji žive u toj lakrdiji od zemlje s pravom strahuju za svoje živote, jer pomenuti likovi ne samo što ne ulivaju poverenje, već predstavljaju sramotu i poniženje za svakog iole normalnog i pristojnog čoveka.

Oni svojom pojavom ponižavaju ne samo žive, već i sve mrtve koji su svoje živote duboko ugradili u Srbiju, gde ovakvi tipovi nikada ništa nisu predstavljali. Niti bi trebalo. Na stogodišnjicu smrti jednog od najvećih ljudi koje je Srbija iznedrila, vojvodi Živojinu Mišiću, počast mu odaje Slina i Darija Kisić, koja je vešto uklapajući boje higijenskih rukavica sa maskom i bluzom zavredila da postane ministar. Ej, ministar, posle onolike bruke u Kriznom štabu. Kompletnom poniženju nedostajala je samo pojava Teletabis Vulina sa nekom svojom krojačkom kreacijom koju obično oblači u ovakvim prilikama.

Da ja cenjeni vojvoda kojim slučajem znao da će mu ovakvi odavati počast presudio bi sebi mnogo pre Kolubare. Nemci kad su okupirali Srbiju, prvo šta su uradili da bi je dodatno ponizili, zapalili su Mišićevu kuću u Struganiku, jednog sina Aleksandra streljali, drugog Radovana oterali u logor gde je i umro, a za trećeg Vojislava su se pobrinuli komunisti koji su ga i pored učešća u ratu na strani partizana, smestili na Goli otok na prevaspitavanje. To je bila osveta za poraz u Prvom svetskom ratu, gde je na strani Nemaca i Austrougarske svoj doprinos kao vojnik dao i kasnije najvoljeniji sin naših naroda i narodnosti. Svima je cilj bio isti - uništiti simbol pobede i slobode i što više ubiti u pojam srpski narod.

Na streljanju, nemački oficir je ponudio život vojvodinom sinu, majoru Aleksandru Mišiću, rekavši da je upravo saznao kako on ima pola nemačke krvi, jer mu je majka Lujza bila Nemica. Na to je Mišić odgovorio – Jeste, ali ta polovina krvi je istekla na Kolubari! Time je sebe ponovo osudio na smrt, traživši prethodno dozvolu da sa cokule skine pertlu kako bi gađao streljački stroj dok pucaju u njega. Bilo ga je sramota da strada bez otpora.

Takvi su nekad bili Srbi. Sad bez ikakvog otpora dozvoljavaju da ih grupa nikogovića okupljena oko naprednjačke stranke teroriše i ponižava nemilice. Hitler kad je porazio Francusku, da bi ih dodatno ponizio, natereo ih je da potpišu kapitulaciju u istom onom vagonu gde je to učinila Nemačka kad je izgubila Prvi svetski rat. NATO kad je u neravnopravnoj borbi porazio Srbiju, naterao je da potpiše kapitulaciju u Kumanovu. Zašto baš tamo kad su mogli to da učine bilo gde. Pa zato što su upravo Kumanovskom operacijom u Prvom balkanskom ratu, Kosovo i Metohija ponovo vraćeni u sastav Srbije. Da više nikada Srbi ne izgovore – Za Kosovo Kumanovo! I tako nam jasno stave do znanja da ono što je stečeno nekad u Kumanovu, tamo je, kapitulacijom i izgubljeno.

I iza toga su stali ne samo srpski tradicionalni neprijatelji već i još tradicionalniji saveznici. Oni koji su slavili nekad Srbe i srpske pobede i vrline, sad se sa nama javno sprdaju, podržavajući jednog običnog lakrdijaša, omogućivši mu, da dovrši sve ono što oni nisu uspeli raznim sankcijama i NATO bombama. Kako smo to dozvolili? Pa tako što smo istinske heroje udbaškim metodama uporno gurali u zaborav stideći se svoje slavne prošlosti. Istovremeno smo slavili i uzdizali razne prevarante i nikogoviće. Bog se pisao malim slovom, a UDBA i NKVD velikim. Sa prve stranice bukvara smo oterali Vuka Karadžića i stavili Josipa Broza. I onda se čudimo otkud razne Sline i Teletabisi mogu da komanduju srpskom vojskom ili policijom. Ali, jedno je kad te poraženog ponižavaju stranci, a nešto sasvim drugo kad to čini domaći šljameraj.

Feldmaršal Fon Makenzen pošto je porazio srpsku vojsku i naterao je na povlačenje preko albanskih gudura podigao je spomenik hrabrim srpskim braniocima Beograda. Majora Gavrilovića, čiji je govor braniocima Beograda ušao u legendu, pretukli su nadobudni skojevci posle oslobođenja prestonice, kada je prekaljeni ratnik izašao da ih pozdravi. Nemačko zarobljeništvo slavni major uspeo je nekako da preživi, batine i sramotu nije. Od posledica je ubrzo preminuo. Kao što Srbija svaki dan umire od sramote kojom je izlažu predstavnici vlasti. Nekakav Mika Aleksić je samo slika i prilika koga je i šta je, zapravo Srbija, skrojena po udbaškom receptu, uzdizala. I nažalost on nije jedini. Isplivaće još gomila takvih i sličnih, kad neko jednom bude rešio da stavi tačku na Službu i dalje propadanje i ponižavanje ovog naroda.

Kisići ili Mišići, izbor je jednostavan. Za to bar nije potrebna nikakva platforma, ni posebna pregovaračka pozicija.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 7

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Ogledalce, ogledalce

Zoran Živković [05.03.2021.]


Video dana

Geto blaster

Anketa

Šta su radili Dijana Hrkalović i Slaviša Kokeza u policiji?

Rezultati