Ljubodrag Stojadinović: Vladika Grigorije

To uzdizanje Anđelkovog sina u božijeg, možda je presudni impuls za udarničke poslove sekte u malanju svog nakaznog kulta. Radovi sa mnogo malterskih doterivanja i naslaga farbe na ružnom liku božanstva, nikako da prestanu. Ipak je nemilosrdni lord mogao malo da probere i pošalje im nešto manje grdno. Ali takav kakav je, dopade njima takvima.

Crkva teškom mukom još trpi jeretika koji huli na veštačkog boga, misli drugačije i to javno govori. Ne mešajući niti odvajajući teizam i sekularizam, Grigorije (Mladen Durić, Vareš, 1967) se držao svog duhovnog učenja, čuvajući se preteranih okova dogme. Svoju je misiju shvatao razumom modernog inoka, koliko se u tom poslu može biti usklađen sa vremenom. I koliko se može raskinuti sa nadsmrtnom mistikom, koja ideju o večnosti vidi samo izvan ovozemaljske patnje. Nije mogao, a verovatno ni hteo da sakrije primese skepticizma koje su ga primakle svetovnom, više nego što crkva i nadređena joj vlast mogu da podnesu.

Možda je vladika posumnjao u kanone koji odvajaju ljude od svog jedinog sveta, u pokušaju komične teizacije nedostojnog. O tome je govorio i ezopovski i neposredno, održavajući u svojim srednjim godinama mladalački buntovni duh. Bio je učesnik svih protesta protiv režima Slobodana Miloševića, a to svakako znači da teško podnosi takve ili još gore. Mantija mu ne smeta da ispod nje čuva svoj nemir, ili "kratak politički fitilj", kako za njega govore.

Odmerenost i mirnoća se sa takvim detonatorom ne kose, bez kratkog fitilja nema dinamike. Vladika je dugo odricao mogućnost da se mane ugodnog pastirskog posla, i postane tribun plebsa u demokratskom ili revolucionarnom prevratu, šta god bilo potrebno. Ipak je u svakom takvom odricanju bilo neke rezerve, sačuvane od konačnih zaklinjanja, oslobođene od stega koje bi morale da ga konačno zadrže u okvirima monaške krotkosti.

Takvog podaništva i prema crkvi i prema vladaru, Grigorije se izgleda davno otresao, ne nameravajući da menja svoje etičke, ali i prilično rigidne patriotske nazore. Možda samo odevno ruho, kad mu za to dođe vreme, a možda i ne, ionako ga slaboumni udarnici iz vrha režima pozivaju „da skine mantiju“. To je stereotip kojim se episkopu oduzima pravo da bude građanin. Zakon države mu ne može zabraniti bavljenje politikom zato što nosi mantiju, niti to može Crkva. Ona može samo da ga anatemiše i raščini, ali ne i da ga spreči.

I ta je okolnost toliko prepala čuvare prestola karikaturalnog božijeg sina, pa su Grigorija podvrgli temeljnom javnom linču. On je sa svoje strane prekoračio granice zanatskog opreza, i izneo neke ideje za preporod Srbije. Sabrao je oko sebe skoro 300 ljudi koji bi u tome pomogli. To se naravno ne može razumeti kao crkvena nego kao sekularna delatnost, usmerena ka promeni vlasti, poduhvatu bez koga nijedan korak napred nije moguć.

To je svakako bio udarac u lice, ili bar bacanje rukavice, izazov za sve sablasti u službi Lucifera. Ne može se sumnjati da je vladika sve njih prepoznao na vreme. Premijerka Ana Brnabić je probala, ali nije uspela da izluči iz sebe očekivani nivo cinizma, kao dubler svog šefa u glupim scenama. Ali je pokušala da predvidi šta čeka one koji bi pokušali da pobede Vučića: Vladika Grigorije i Marinika Tepić su dobri predsednički kandidati, imaju šanse za pobedu. Aha!

Brnabić se ogledala u negiranju kandidata a ne njihovih malih izgleda, mada niko od ovo dvoje (još) nije pretendent za bilo šta. Ali, ne prestaju povici da vladika mora da skine mantiju, pa neka bude šta želi. Ako može.

U međuvremenu izbio je javni sukob niskog intenziteta između Grigorija i akademika Kostića, oko suštinskog poimanja statusa Kosova. Je li ono u granicama Srbije ili nije, i šta je naša stvarnost? Ali, to je posebna tema, važna za opstanak u politici, iako je Kosovo za ovu vlast već dugo filozofija opstanka, revnosno čuvanje nepostojećeg. Utopija bez ljudi i teritorije, koje se i Grigorije čvrsto drži.

Najavljujući svoj, zasad simbolični no dramatični ulaz u politiku, vladika Grigorije mora da bude svestan svih rizika, od kojih neurotski otpor režima toj ideji nije najveći. Svako upoređivanje sa Vučićem pokazalo bi potresnu inferiornost predsednika SNS-a. Takva paralela, sama po sebi nije dovoljna za pobedu. Većina birača je već davno videla odsustvo svake ideje i harizme kod božijeg izaslanika, pa ipak je taj opstajao uprkos svemu.

U ovom slučaju, diktaturu bi probao da sruši demokrata iz crkve, koga nisu uspeli sasvim da obuzdaju dogmom. Ali, preobražaj episkopa u sekularnog lidera nije običan salto, nego ozbiljan proces. Kako je građanin Mladen Durić zamislio model borbe vodeći odred od nekih 300 ljudi, protiv surovih lupeža spremnih na sve? Ne može se očekivati čarolija, vlast je ovde u posedu kriminalaca. I to se ima braniti svim sredstvima, pa i oružjem i Miletovim legijama.

U Srbiji je politička vlast najunosniji ilegalni posao mafije. Možda je 300 ljudi koje je oko sebe sabrao vladika suviše malo. A možda i nije, još ne znamo kakav mu je plan. Bilo bi dobro da saznamo na vreme: da nije Grigorije ipak pronašao nešto efikasno protiv Vučića?