Vladimir Todorić: Ustanak na deponiji

Prosto neverovatno. Neverovatno je to kako ni danas, a ni tada, ljudi ne vide omču koja im visi oko vrata već smatraju da postoje neke bitnije teme od vazduha koji dišu njihova deca, kakvu hranu jedu, iz kakvih reka piju vodu i čija je to voda. Kako je to uvek ekologija bila marginalna tema u odnosu na sve one teme oko koje se vrte večne polemike u nedeljnicima?

Ni ja nisam do sada nikad pisao o ovoj temi, ali je osećaj gađenja sveopštom zatrovanošću i bukvalnim smradom postao nepodnošljiv. Prenaseljen grad u kome se ne može proći peške od parkiranih automobila, gde malo jača kiša preliva kanalizaciju, ne treba nikoga mislećeg (ili barem dišućeg) čoveka ostaviti ravnodušnim.

To je verovatno isto ono Dežulovićevo gađenje onim u šta se pretvorio Beograd (u kasabu kako kaže) ali i cela Srbija, samo što je meni žao što se to desilo. Kada vidite nekog svog rođenog prebijenog u modricama kako ne može da hoda, njega se ne gadite, već ste besni i žao vam je. Hoćete i osvetu. Da, ja jesam besan zbog toga šta su napravili mojoj zemlji i mojoj gradu. I hoću da sačuvam taj bes jer je potreban, neću da se smejem Kesićevim gegovima ili Dražinim kolumnama od nedelje do nedelje.

Nadam se da sada svi znaju ko je Milenko Jovanović, bivši načelnik Odeljenja za kvalitet vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine. Ako ne znate, to je čovek koji se usprotivio promeni parametara nivoa zagađenosti vazduha te je zbog toga dobio otkaz. Inače, on je stručnjak koji je postavio svih 40 stanica za kontrolu kvaliteta vazduha u Srbiji. Način rešavanja problema promenom parametara nije nov; tako se rešio i problem nivoa aflatoksina u mleku. Izmeniš propis koji si prekršio i više nema prekršaja - genijalno, zar ne? Možemo tako da pomerimo i granicu povišene telesne temperature sa 37 stepeni na 40 i rešili smo problem korone - niko više nije bolestan. A ko pravi problem u vezi toga dobiće otkaz kao Milenko, zato svi jezik za zube.

Najveći greh gospodina Jovanovića je taj što je u poslednjih godinu dana bio zaslužan što je domaća i strana javnost dobijala tačne podatke o nivou zagađenosti vazduha u Beogradu i drugim gradovima u Srbiji.
On je po svemu sudeći bio percipiran kao razlog sve češćih građanskih protesta poput onih u Beogradu, Šapcu, Boru i Smederevu zbog zagađenosti.

Umesto da se spreči trovanje građana vlast je odlučila da se javno više ne govori istina o vazduhu koji dišemo. Ova istina je neprijatna za strane investitore čijim fabrikama je implicitno data dozvola da nas truju. Takođe je istina neprijatna za gradske vlasti u Beogradu koji je ako ne najzagađeniji, onda jedan od najzagađenijih, gradova u Evropi u prošloj godini.

Zna li iko šta se tačno dešava u spalionici u Vinči čiji je direktor osuđeni lopov i kakvi sve gasovi odande dolaze do Beograđana ?

Uzrok ravnodušnosti većine građana prema opštoj zagađenosti je i sam uzrok te zagađenosti. Čovek oseća da je premali da nešto promeni, oseća da se niko ne brine o njemu, da ne postoji opšti interes i da je on sam prepušten sam sebi. Svaki kolektiv van vladajuće stranke i njene kontrole je ubijen, proglašen anahronim, reliktom prošlosti i neprijateljem napretka. Samim tim kolektivni interes ne postoji. Ideologija individualizma je pobedila, a individua ne može da očisti reku, da natera fabriku da ugradi filter ili da je kazni. Zato je najlakše možda staviti masku kao u skeču nadrealista koji ćemo skinuti u tržnom centru gde ćemo se nadisati sveže proizvedenog vazduha čekajući u redu za robu na popustu.

Konzumeristički zombiji. Kada misliš da ništa ne možeš da promeniš, nećeš ni brinuti za druge niti za one stvari koje mogu biti promenjene samo zajedničkim naporom. Tabloidni i ružičasti otrov je prvo zatrovao dušu ljudi koji su onda zatrovali sve oko sebe.

Kako je uopšte nekome moglo na pamet da se po Srbiji grade u velikom broju mini-hidroelektrane? Hajde da probamo da se stavimo na mesto onoga koji gradi MHE i onoga koji to odobrava. I jednom i drugom je poznat razoran efekat koji MHE imaju po ceo živi svet ali šta je to što je kod njih dovelo do toga da kažu postoji nešto bitnije od zdravlja? Šta je to što je bitnije, barem po njima? To je jedino primitivno i glupačko poimanje koristi -bila to ideja o uštedi u budžetu, "duplom pasu" ili brzom profitu kod investitora. Opšta otimačina prirodnih resursa se odvija uz saučesništvo ministara, državnih sekretara i svih drugih državnih službenika. Šta njih briga za Rakitu, to su za njih samo neki čobani, budale...

Vrlo je verovatno da ćemo mi svi i biti neki tamo čobani budale ako im dozvolimo da sprovedu svoj naum. Svi koji su došli prošlog leta u Rakitu da pijucima razbiju cevi MHE su uzeli zakon u svoje ruke i dobro su uradili. Tako od sada treba čini svaki put kada država ne želi da štiti svoje građane i njihovo zdravlje. Ukoliko je Aleksandar Vučić mogao za rušenje u Savamali da kaže - da je znao za tu akciju rekao bi dajte i meni jedan bager, svako od nas ima pravo kaže dajte i meni jedan pijuk!

Jedan od najčešćih načina da se javno odbrani trovanje prirode je da se navodi o štetnosti proglase teorijama zavere ili političkim trikovima. Tako se takođe pričalo da neosnovane optužbe da su mini-hidroelektrane štetne po okolinu ili da je protest protiv zagađenja u Smederevu samo deo političke kampanje opozicione stranke. Kod nas se i dalje javno priča da je hidrauličko frakturiranje nafte (fracking) bezbedno iako je nešto što je najdalje moguće od istine. U pitanju je postupak kojim se ogromnim količinama tehničke vode razbijaju stene sa 10% sadržajem nafte i gde je nusproizvod izlivanje otpadnih voda sa naftom u podzemne i nadzemne tokove. Ovo je toliko otrovan i štetan postupak da je zabranjen u Velikoj Britaniji, Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Bugarskoj, Irskoj, a od skoro i u Hrvatskoj.

Kao dodatna štetna posledica razbijanja "zemljine utrobe" dolazi do sleganja tla i dokazana je veza između frakturiranja i zemljotresa. Do pre nekoliko godina ova tvrdnja o povezanosti fracking-a i zemljotresa je arogantno nazivana još jednom "teorijom zavere" ekoloških hipika, ali je sada naučno potvrđena i zakonom zabranjena tamo gde demokratija još uvek postoji.

Da li treba uopšte da napomenem da nikome još nije ni palo na pamet da pokrene pitanje zabrane frakturiranja u Srbiji i da se ono čak reklamira kao uspešan projekat? Šteta i očaj koju trpe naši građani u Vojvodini zbog toga je ogromna ali za nju malo ko zna. U Kikindi je inače krajem 2019. godine bio zemljotres koji se povezivao sa fracking-om.

Ovo je potpuno odsustvo brige za sopstvenu prirodu i opšti interes; može li neko danas uopšte zamisliti da Vlada Srbije zabrani ruskom NIS-u odnosno Gazpromu da eksploatiše naftu u Srbiji? Kada bi i imali želju za tako nečim ne bi imali hrabrosti. Gde god je moguće napraviti profit danas u Srbiji nijedan zakon niti opšti interes neće predstavljati prepreku. Mi smo zemlja koja je bukvalno rasprodala skoro sve svoje prirodne resurse, čak i izvore vode. Preko 80% izvora vode u Srbiji je danas u rukama stranih kompanija što je pored toga što je ekološki i ekonomski, prvorazredni bezbednosni problem. Coca Cola drži Vlasinsku Rosu, Kolinska iz Slovenije Palanački Kiseljak, Mid Europa Partners drži Knjaz Miloš, Agrokor Mivelu itd.

Isti je slučaj sa banjama koje su privatizovane prvo biznismenima bliskim SNS-u koji će zatim to prodati stranim kompanijama. Nije bio problem ni to što su banje u Srbiji građene sredstvima Fonda PIO i što su samim tim nezakonito privatizovane. Što god je moguće očerupati, utaliti se, napraviti kombinaciju, ne postoje nikakvi obziri niti granice.

Isti je slučaj i sa rudnicima u Srbiji - sve je na rasprodaju. Ono što se sprema lozničkom kraju ima posebno zlokoban predznak. Eksploatacija litijuma je jedna od najštetnijih vidova eksploatacije bilo koje rude. Predviđeno je da će kompanija Rio Tinto dnevno izlivati preko milion litara zagađene vode u slivove Jadra i Drine a samim time i Dunava uz korišćenje para otrovnih kiselina za ektrakciju litijuma. Ovo je bukvalno pitanje opstanka stanovnika tog kraja i oni to nikako ne smeju dozvoliti.

Ista takva situacija je i u Boru gde je zagađenje vazduha teškim metalima preko svih mogućih granica. Razlog za to je potpuna bahatost radu kineske kompanije Ziđin i potpuna nezainteresovanost srpskih vlasti da na bilo koji način reaguju.

Kakvo smo to društvo postali da dopustimo da nam zemlja koju smo nasledili od prethodnih generacija, za koju se ginulo a koju treba da ostavimo našoj deci nestaje pred našim očima u tišini? Mentalitet vučjeg čopora koji upravlja ovom državom nema milosti ni prema jednom interesu koji se tiče prirode, kulture, prosvete i zbog toga od ove zemlje neće ostati ništa, uključujući i njene ljude, ukoliko se tome ne stane na put. Što ne može da se popije, pojede ili barem provoza je apsolutno nebitno. Ovaj mentalitet nije samo prisutan kod nas već je on razlog klimatskih promena, migracija, ali i pandemije. Jednostavno ne možete izigravati Boga, nekažnjeno uništavati žive vrste i menjati klimu oko sebe a da to nema posledice. U suštini govorimo o logici kapitalizma i to nekontrolisanog.

Korona virus bi za neku inteligentnu vrstu predstavljao efikasno upozorenje ali za ljude to verovatno neće biti slučaj. Vakcina koja je pronađena će biti shvaćena kao antivirus softver tj zakrpa, posle kojeg će se sve nastaviti po starom. Srbija je samo hipertrofirana svetska realnost jer smo mi slabi i mali, odnosno zato jer mi sami sebe tako percipiramo a onda takvi i jesmo. Kakve su nam misli takav nam je i život - reči patrijarha Pavla su se obistinile na jedan veoma mračan način. Relativizacija dobra i zla, pogrešnog i ispravnog, mora da prestane. Kao da je neko svima nama odavno promenio parametar toga šta je dobro i ispravno kao kad se promeni granica za aflatoksin.

Zaštita prirode jednostavno mora da postane političko pitanje broj jedan i to odmah. Kako neki političar može uopšte da brani bilo kakav opšti interes u politici, ekonomiji, odbrani ili bilo čemu drugom ako ga nije briga kakav vazduh udišu deca njegovih komšija ili kada ih još otvoreno laže o nivou zagađenosti?

Jedan od retkih pozitivnih događaja kojih se sećam iz 2020. godine je upravo događaj iz Rakite kada je narod odneo pobedu nad korumpiranom državom. To jeste negde bio dokaz da se mogu ujediniti i oni koji različito misle o nedeljnim "polemikama u NIN-u" jer svi dišu, svi piju vodu, svima njima je ovo jedina zemlja koju imaju i nemaju rezervnu.

Advokat Vladimir Todorić