Srbija - imaginarijum u kome živim!

Taj termin bi, dakle, sam po sebi, trebalo da označi neku vrstu televizijskog šoua, odnosno, on direktno upućuje da ono što se nameće da pratimo zapravo nije sasvim realno te se time u startu ukazuje na drugu stranu, na ono što bi ipak trebalo da je realno – na naš prosečni, svakodnevni život.

Međutim, baš sa te druge strane - u toj svakodnevnoj realnosti u kojoj smo se našli - mi zapravo živimo imaginaciju realnog (ili ukratko - uglavnom se životari a sve ređe živi).

Mnogi građani Srbije nemaju za najosnovnije životne potrebe odnosno žive na granici siromaštva dok, oni koji "imaju sreću", konstantno dižu potrošačke kredite kako bi se deci priuštile knjige za školu ili platila ekskurzija a, ista ta naša deca, sluđena nekakvim pseudovrednostima o lagodnom životu u Dubaiju ili Monaku, grade svoje idole kroz srpsku verziju Bolivuda sa nadrealnim nadanjima o lažnom elitizmu (tu se hiper-kič plasira kao elitni život i time se direktno utiče na najmlađe da, ako žele da su uspešni, treba da tako izgledaju te da ka tome teže).

„Umetnice najstarijeg zanata“ i mentalno obolele nepismene nakaze 24 h dnevno ispunjavaju prazninu u nama dok, zapravo, tu prazninu još više i ozbiljnije produbljuju.

Ako već sebi ne možemo da, u sklopu redovnih okolnosti, priuštimo more, kvalitetne studije, nov stan ili nov auto (a pritom i ne vidimo razlog zašto da se obrazujemo i radimo na sebi) – možemo bar da bacimo pogled u taj „lepši svet imaginarijuma“ sa nadom da će nam i deca postati obolela te, eventualno, čak uspeti i da se usele "kod čika Željka“ (što danas dakle spada u ultimativni životni uspeh).

U selima van staraca gotovo da i nema ljudi (da ne pominjem gašenje škola i potpuni nedostatak dece), manji gradovi sve više liče na nekadašnje ruinirane mahale (takođe sa sve manje ljudi) a stambena naselja i javne institucije se polako urušavaju i tonu…

Ipak, tu je „Belgrade Waterfront“ sa pričom o Evropi i stranim investitorima koji jedva čekaju da reše sve naše državne probleme te, konačno, u tom celokupnom ludilu, kao šlag na torti koju nemamo – dobijamo bar nešto - ružičasti "Imaginarijum“.

U sumraku obrazovno-kulturoloških institucija i opštem moralno-političkom sunovratu - mladima preostaje samo ulica (a tu je uvek poneka kladionica, lokalni kafić ili apoteka).

Ona stara Juvenalova "hleba i igara" kod nas često dobija ekstremnu dimenziju.

U zemlji u kojoj glavnu reč vode „elitne pevaljke i starlete“, ne nadajte se da će vam ćerka poželeti da bude lekarka ili učiteljica (a zamislimo tek naše buduće majke i praznoglave "elitne" očeve).

U atmosferi koja nam se svakodnevno plasira sa svim lažnim instant vrednostima - kako vaspitati dete a da "se uklopi"? (jer ako se ne uklopi - biće u problemu bez obzira na to kakav je neko, šta zna ili šta može).
Bojim se da nam se, nastavimo li ovim putem, nikako ne piše dobro...

Ivan Vučković, profesor filozofije