Mentalno nerazgiban režim

Te emisije na određeni način su oblikovale našu kritičku svest dajući joj neophodnu dozu urbanog humora, koji tako vidljivo odskače od prostote u koju je odevena bahata osionost, koja se duhovito komentariše sa jednom reklo bi se urođenom šmekerskom lakoćom. Ovaj humor sa jakim primesama satire je teško shvatljiv kupcima diploma srednje škole što su muljanjem dobacili do dr., pr. mr., koji su akademska zvanja stekli na isti način kao srednjoškolska svedočanstva. Kod njih je čitav život kao u kupujem prodajem oglasima.

 Kupuju ono što im treba da bi kročili na naprednu stranačku trambulinu sa koje se skače put neslućenih visina, a prodaju sve ono što je ogromnoj većini ljudi neophodno da bi preživeli te akrobacije vlasti po narodnoj kičmi i dostojanstvu. I sad neki Dare i Mare su se našli pametni da tim skorojevićima ne apaludiraju, da im se ne dive i klanjaju, da poput Milke Babović ne ocenjuju umetnički dojam njihovih bravura u pokušaju, koje već na svom startu liče na svinjarije, nego bi da zavitlavaju otpad sa Farme i odron iz Zadruge.

A pored Dareta i Mareta tu su i neki što pišu kolumne. Koji su prst umočen u ljutu papriku, pa gurnut u svevideće oko našeg Kiklopa, koji u tim tekstovima nit je najlepši, nit je najstrašniji, već tačno onakav kakvim ga opisuju Draža Petrović i Ljubodrag Stojadinović. Karikaturalno groteskan lik koji koliko god da je umislio da je moćan, uvek je kod Draže, Dareta i Mareta i njima sličnim, služio za zavitlavanje. A nije da ne zna da se namesti. Što bi rekla moja prijateljica iz Leskovca, najviše volim te što sami traže.

Srbija je u zlatnom dobu do guše, u koje je zabasala sledeći jednu grotesknu pojavu u evropskom fraku nespretno navučenom preko Šešeljevog šinjela, koji je glavni lik srpske tragedije koja će trajati dok traje i mastilo u olovci kojom građani Srbije zaokružuju broj pored njegovog imena. Dok se zarđalom kašikom prebira sitniš po praznoj državnoj kasi, neprijatelji ovog opskurnog lika niču kao pečurke posle kiše.

Ljubodraga Stojadinovića je nemoguće uplašiti, teško je mlitavim argumenatima pobediti vitezove pera kojima su reči igračke a istina štit, u dvoboju sa Daretom i Maretom takvi pajaci služe za zagrevanje u uvodnom delu emisije, Draža, Mićko i Voja im odbrojavaju do deset već u prvom minutu Pljiža, Kesić i Ivan Ivanović su im razlog za bensedinsku terapiju. Po starom dobrom običaju koji primenjuje svaki tiranin, kad ne možeš da ih pobediš, treba ih zabraniti.

Ali kako zabraniti smeh narodu koji je gladan svega a sit svačega, zar ima ikoga ko ne vidi koliko je Vrhovni klovn postao jadno smešan dok se bez dana radnog staža razume u sve. Epidemija smeha se kao zaraza širi carstvom našeg klovna, odjekuje međ jarbolima i fontanama glasnije od zveketa praporaca sa njegove kape dvorske lude. Zvonki smeh pobune odjekuje Srbijom, a našem klovnu se čini da u toj zvonjavi čuje zvona za narodnu uzbunu koja najavljuju kraj njegove političke karijere i dan kada će kapa sa praporcima pasti mesto krune.

A glava? Pa glava će sa drugima usijanim i uspaljenim glavama koje su nas uvalile u zlatno doba do guše na hlađenje u Zabelu.

A tamo ima da se sluša Mentalno razgibavanje kao kazna i lek.