SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Skupštinska deponija

Kad pogledate sadašnji sastav nečega što se nekad zvalo narodna skupština, onda vam je jasno koliko je taj otpad opasan i količinski i sadržajno. I sad se direktno, svakog dana, izliva u naše živote, kao sinhronizovani moždani i srčani udari kojima se ne nazire kraj. Toliko su nam ogradili i zagadili životni prostor da jednostavno više ne možemo slobodno ni da dišemo, a kamoli nešto da kažemo. Srbija je postala naprednjačka deponija u kojoj se samo oni snalaze. Razumljivo. Donekle. Oni su u svom prirodnom okruženju i osećaju se ušuškano, a oni koji to sve vide ili beže ili ćute. Pojedinci se bune i stradaju, svako na svoj način. I ništa se ne događa, još manje preduzima.

Najstrašnije od svega je što građani finasiraju sav taj otpad. Omogućavaju im da besomučno lažu i kradu, da se bogate, kupuju diplome i razna zvanja, nose skupu i firmiranu odeću i obuću, uspešno rešavaju stambena pitanja, zapošljavaju svoje prijatelje i članove familije, šetaju najbolje ribe, izlaze u najskuplje klubove i restorane, voze besna kola, primaju nerazumno visoke plate i honorare... Sve im to građani Srbije svojim novcem omogućavaju, a oni im svoju zahvalnost iskazuju tako što ih svakodnevno ponižavaju i prave ludim, vređajući im inteligenciju i dostojanstvo. Umesto da čine sve kako da narodu bude bolje, oni bez ikakvog stida rade na tome da njima bude sve potaman, a za narod ko te pita.

Mandat koji su dobili na lažnim izborima, shvataju kao jedinstvenu priliku da dodatno opljačkaju i narod i državu u kojoj žive. To je za njih patriotizam. Svi drugi koji misle drugačije, ili se usude da uopšte misle svojom glavom su državni neprijatelji, domaći izdajnici ili strani plaćenici.

Zagadili su Srbiju svojim Vesićima, Atlagićima, Rističevićima, Martinovićima, Šešeljima, Krstićima, Brnabićima, Jovanovima, Bakarecima, Vučićevićima, Vulinima, Šormazima, (dopuniti niz po sopstvenom nahođenju)... U međuvremenu stasali su novi, mladi, bezimeni i bezlični naprednjački kadrovi, sa svim karakteristikama ovih mnogo poznatijih i već dokazanih dežurnih zagađivača životnog prostora.

I po onome kako se ponašaju ne misle da prestanu. Ko vele, kad narod toliko ćuti trebalo bi ga gaziti i ponižavati maksimalno. Vreme je da svaki pojedinac u Srbiji stavi prst na čelo i zapita se da li želi da živi u zemlji koju su naprednjaci pretvorili u stranačku deponiju. Ubili svaku nadu da će u Srbiji ikada biti bolje, isključili mogućnost da se vlast može smeniti na izborima.

Korona je opasna bolest, ali ni izbliza toliko kolika opasnost preti ovoj državi i narodu od vladajuće naprednjačke pošasti. Potrebno je preduzeti mere. Oformiti Krizni štab od najumnijih glava čiji će osnovni zadatak biti određivanje pravca kojim će ovo društvo ubuduće ići na putu ka ozdravljenju. I krenuti u razmontiravanje ovog banditskog režima. Što pre počnemo brže ćemo završiti. Vremena više nema. Još manje prostora za razna prenemaganja i nepotrebnu kombinatoriku sa pričom o nekakvim kolonama. Otpadu nije mesto u Parlamentu. Država ne sme biti stranačka deponija. Valjda se oko toga možemo složiti.

Ako, pak, većina naroda smatra da je u redu da se sa našim parama i životima ovako poigravaju razni razulareni naprednjački šarlatani, onda ni kao narod, ni kao država ne zaslužujemo ništa bolje od onoga čime nas satiru svakog bogovetnog dana. Ali, pre toga možemo valjda da učinimo toliko napora i pokušamo da nam bude bolje. Zato je potrebno samo da se uspravimo i podsetimo sebe i druge da smo ljudi koji su slobodni i da nam tu slobodu, rođenjem dobijenu, niko i ništa ne može oduzeti.  

Pobuna, pa Oslobođenje. Naizgled jednostavno. Posle će slobodoumni ljudi već pripremiti adekvatne predloge i pre svega pitati sopstveni narod kako i kuda želi dalje. U suprotnom, sa ovakvom vlašću sledi nam najcrnji mogući scenario. Oni koji su nekako preživeli devedesete, gde su isti ovi likovi, na isti način, brutalno određivali našu sudbinu, dvadesete sigurno neće.

Ako su nam naprednjaci izbrisali vekove i trajno ukaljali prošlost i još uspešnije ogadili sadašnjost, bar ih možemo zaustaviti u nameri da nam oduzmu pravo na budućnost. Toliko svako od nas duguje pre svega samom sebi. Vreme je da taj dug konačno poravnamo. Jednom zauvek.