Ljubodrag Stojadinović: Samrtna jesen | Kolumne | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Ljubodrag Stojadinović [ Izvor: N1 ]

27. 11. 2020. 07:14 3

Ljubodrag Stojadinović: Samrtna jesen

Predsednika gledam na sahranama ili kod Sarape, ili kod Marića. Sve zajedno mrtva priroda osenčena jezom, usklađena sa vremenom u kome nema nimalo radosti. Svaki dan počinje i završava se strahom. Nisam siguran šta smo od užasa i čestih smrti zaslužili svojim socijalnim nemarom, a šta nas je spopalo kao nečista sila, na koju više ne deluje ništa poznato: ni lekovi ni glogov kolac ni beli luk.

Taj folklorni egzorcizam izaziva blagu nostalgiju za onim vremenima u kojima nije bilo ovoliko mržnje. Fanatični zaljubljenici u svoj totem od gipsa, obnevideli su od besa i omraze prema svima koji ne vole ono što i oni, niti mogu da vide zlo koje ih vodi u još veće.

Kako se ovde uzgaja mržnja? Kao ambijent u kome se teško živi a lako umire, ne pristaje se na drugačije, anatemiše se svaki razumni glas koji odudara od sopstvene tvrde dogme.

Najveća moć je izvor najveće mržnje, sa vrha vlasti bez kontrole, mrzi se bez kontrole i granica. A bez toga ne bi bila moguća uvredljiva tiranska samovolja. Sklad svih koji ne pristaju jedni na druge, lako bi srušio satanu koja ih deli. Zbog toga mržnja ne izlazi jedino iz moći, ona je njen izvor. Jesmo li sve to uočili?

Naravno da jesmo, ali nismo na vreme, nismo u stanju da razrešimo sukob koji postaje sve zlokobniji, i preti da nas pretvori u samoubilačko divlje pleme bez istorije i kulture.

Nisam sklon da za sve što nas razara okrivim samo ovdašnjeg malog tiranina. On nije samonikli korov iako korov jeste, dobili smo ga pristajanjem, poniženjem, glasanjem, apstinencijom, tunjavošću i ćutanjem. On je samo posledica civilizacijske jame u koju smo zapali, i sada nam je u toj rupi udobno, kao da čekamo da nešto na nas baci prvu šaku zemlje.

Tako nam je ovih nedelja pri kraju novembra, zbijeni smo između straha, mržnje i smrti, vesti o tome su jedine koje dobijamo i ne možemo ih izbeći. Ne idemo na slave i rođendane, ukinute su svadbe, deca i unuci se boje nas i za nas. Nema ljubavi, strah od zagrljaja razara prijateljstva, zaziranje od bliskih je spas i put u nestajanje. Ljudi koji već mesecima govore o tome šta da uradimo sa sobom, ne znaju ni sami šta da čine, niti šta da kažu onome što ih je tako izgubljene sabrao na mrtvoj straži. Ostavljeni smo stihiji, tako što smo prethodno to učinili sami sebi. Pred nama je nesavladivo beznađe, kao još jedan džokej srpske apokalipse.

Slušam savet psihologa koji možda zna kako treba živeti u velikim nesrećama: mislite pozitivno, slušajte muziku koja vas smiruje, sećajte se nekadašnjih ljubavi, pozovite svoje, gledajte ih na daljinu. Čitajte neku dobru knjigu, ugasite televizor…

Možda je u pravu. Ima takve muzike, ali neke ljubavi izazivaju tugu, nestali su oni koje smo davno voleli. Imamo li još nerava za dobru literaturu u međuvremenu, između umiranja nejednakog ranga. Većina tih nesrećnih ljudi odlazi na onu stranu bez imena i biografije, čitav im je život smešten u hladnu brojku, poslednji dokaz da nisu ni postojali.

Valja ugasiti televizor, odviti osigurače, odvojiti ga od izvora energije, odjaviti ga, pokloniti, zgaziti nasred sobe sa odvratnim licem koje je još u njemu, ili baciti tu stvar kroz prozor. Otrovne informacije i pogane laži iz istih usta, mogu nas ubiti kao samoća, socijalno umiranje ili virus o kome ne znamo ništa. Ili mržnja o kojoj možda znamo sve, ali nas uvek iznenadi svojom žestinom. Nije nam televizor kriv, kao što nije ni boca otrova, ali nam je isto toliko potreban. Iz njega se pojavljuje opsena kao putokaz i obmana kao način života i umiranja. Isto lice koje se ne može podneti u danonoćnom pokazivanju svoje neograničene praznine. To je estetika nestajanja, nje se nećemo otresti ako ne gledamo ono što nas ubija, ali ćemo se makar baviti svojom patnjom sa nekim mrvicama slobode, zatočeni u svom prostoru dok nam ga ne oduzmu.

Njihov predsednik kao da živi za važne smrti i od njih, pokazujući svetlost jedino tamo gde je mrtvi mrak, uz patetični transfer svoje nemoći na zemlji u svemoć Nebeske Srbije.

Iza toga i u tome nema ničega, ali to što ne postoji nikoga ne ostavlja na miru, niti ima nameru da naše živote, ili ono što je od njih ostalo, prepusti nama.

Ako mislite da je ovaj tekst posvećen mutnom novembru suviše mračan, upalite svetla. Pokušajte da budete bar ravnodušni prema revnosnoj mržnji onoga koji je sebe pretvorio u ozarenog pratioca smrti.

Ljubodrag Stojadinović

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 3

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Press zvonce

Zoran Živković [22.01.2021.]


Video dana

Russia today

Anketa

Da li je država efikasna u borbi sa mafijom?

Rezultati