U pleksiglas te ljubim, svim žarom srca svog

U svakom slučaju, često pijani pop Dragoljub, svakako je uticao na moje rano stečeno, ali ni do danas nepoljuljano uverenje, da bez obzira što pripadam pravoslavnim vernicima, ne verujem i da su svi sveštenici pravi vernici. I ne samo to. Ne smatram da je Srpska pravoslavna crkva uvek radila u korist svog naroda. A pogotovo to ne mislim za svakog patrijarha.

Bez obzira što se nisam slagao sa svim stavovima pokojnog patrijarha Pavla, doživljavao sam ga kao svog patrijarha i izuzetno ga poštovao. Ne samo zato što sam ga kao Dorćolac često sretao u čuvenom tramvaju broj dva, već zato što sam poštovao mnoge stavove ovog čoveka koji nas je u teškim godinama (ne)uspešno učio kako treba da živimo i koje vrednosti treba da poštujemo. Čekao sam satima u koloni da mu odam počast.

Ali da je patrijarh Pavle poživeo još jedanaest godina i da je preminuo ovih dana, ne bih išao u Sabornu crkvu da mu odam počast. Zbog toga što je ovo doba pandemije, a ja smatram da je u ovom trenutku mnogo važnije da Srbi sačuvaju živu glavu, nego da celivaju pleksiglas.

Sporedno je to što sada preminuli patrijarh nije moj patrijarh i što on za mene nije Irinej nego Miroslav. Jer Irinej ne treba da voli Audi, već Boga. Irinej ne treba da se bavi politikom, nego crkvom. Irinej ne treba da olako deli ordenje, jer se tako desi da orden dobiju i oni koji su nešto plagirali, ili oni koji su dobar deo svog života bili pobornici ideologije koja je rušila crkve i maltretirala sveštenike. Irinej ne bi govorio da li neko treba da bude na ulici ili ne, jer bi znao da tako produbljuje podele u svom narodu, već bi se oglasio protiv mnogih nečasnih radnji bilo kog pojedinca. Irinej bi osudio bahatost, korupciju, besčašće… Irinej bi branio one koje bez ikakvih argumenata i dokaza napadaju i one o kojima se iznose najgore laži.

O da, sve bi to uradio Irinej. Ali ne i Miroslav. Miroslav je, dok je bio živ, kao i svaki živ čovek, voleo sve što vole mladi. A "audi" je dobra marka automobila, Nemac je to bato moj… Znao je Miroslav kod koga su ključevi od sefa i koga i zbog čega treba podržavati, koga odlikovati…

Znao je Miroslav kako da uzme pare za crkvu. Jer molitve budu u ranim jutarnjim ili u većernjim satima, te je podno grejanje u hramu jako praktično. Nije zgodno da se oni koji su se zavetovali da ih sva zemaljska iskušenja neće pokolebati, smrzavaju u hladnom hramu dok služe liturgiju. Onog hrama koga bi se i najveći srpski prosvetitelj, u čiju je slavu podignut, postideo. Uveren sam da bi sada rekao, aman ljudi gradite bolnice, škole i vrtiće...

Ono što uradiš, to iza tebe i ostane. Kad objašnjavaš da se u činu pričešća jednom kašikom ništa ne treba menjati, čak ni u uslovima pandemije, dobiješ pleksiglas iznad sanduka, a na pleksiglasu razmenu telesne tečnosti i razmenu raznih kapljičnih infekcija u koje spada i Covid 19, te se tako tvoje stado razboljeva.

Kad crkvu umešaš u politiku, može da ti se desi da ti političari odrede kad ćeš da umreš. Može da ti se dogodi da ti na sahrani govori tip koji je nadimak dobio po brendu cigareta, koji toliko voli ljude da onima koji su protiv njega hoće da ukine i pravo na grejanje, ali ne podno, nego bilo kakvo...

Kad sve tako radiš, iza tebe ostaje država koja će dozvoliti da na tvoju sahranu dođe više hiljada ljudi, bez obzira što se obični smrtnici sahranjuju gotovo u tajnosti.

Da, iza njega ostaje narod bez države, podeljena crkva, Audi sa blinkerima, veliki broj zaraženih na "pleksiglasu" i jedna suzama nakvašena tastatura kompjutera...

E, zato on za mene nije Irinej, nego jedan običan grešni Miroslav...

Ako grešim, greh ide na dušu moju...

Bratislav Marković, advokat i član Pokreta za preokret, 

http://www.bratislavmarkovic.com/