LIČNI STAV "Podzemni rebus"

Teoretičari i istraživači vole da iznenade računicom koja dokazuje da vrednost opreme, infrastrukture, raznih cevi i objekata ispod grada često znatno premašuje vrednost svih kuća, ulica i opreme iz vidljivog, nadzemnog dela urbanog meteža. Progresivno, uporedo s rastom grada, raste potreba za novim ulaganjima u njegov prateći, nevidljivi deo, u gradsko podzemlje. Kao kod sante leda, kojoj dve trećine zapremine plovi ispod površine, u gradovima hiljade milijardi tona, kubika, metara, dolara i milja ostaje dole i samo retki među nama su svesni njihovog postojanja. Zbog toga se, kao i sve drugo na svetu, i gradovi ukazuju samo svojim vidljivim delom, kao varkom, iluzijom, trenutnim bljeskom, kulisom.

Kod nas je malo drugačije. Pošto smo još uvek siromašno društvo, naši gradovi su slabije opremljeni i jednostavniji. O visokim tehnologijama još samo pričamo – ni otpadne vode još ne prečišćavamo, a Beograđani se neće skoro provozati metroom. Vrednost naših podzemnih fondova je zbog toga srazmerno manja i naši gradovi mnogo više jesu ono što se i vidi.

Međutim, šta god da je ispod nas, niko ne bi mogao tačno da prebroji, a kamoli da mu izračuna vrednost. Retko koji grad ima tačne podatke o cevima i mrežama pod zemljom, stare karte su se zagubile u ratu, razvukle po arhivama, nove nisu pravljene, projekti su u toku gradnje menjani, snimci nove infrastrukture tek su ponegde urađeni... Radeći planove po raznim mestima, dešavalo mi se da moram pozivom da uznemiravam davno penzionisanog poštara koji je na odmoru i peca, jer se jedini seća gde su polagani telefonski kablovi. Zbog toga ne začuđuju česte vesti da su prilikom radova u toj i toj ulici prekinuti neki glavni kabl, cev ili dovod, zbog čega pola grada ostane bez struje ili vode, a svi se iskreno čude otkud oni baš tu.

Ispod nas teče, struji, prepliće se i vrluda, nekontrolisanim pravcima, nepoznata količina vode struje, cevi, kanala, glista, špijuna, impulsa, tunela, kanalizacije, žica, kamenojedaca i krokodila, koja se tek povremeno pojavljuje u vidu gejzira, barice, utonulog asfalta ili braonkaste vode iz slavine.

Verovatno se kod nas u dogledno vreme neće pojaviti pojedinačni merači potrošnje vode ili grejanja, jer tada niko ne bi znao šta da radi sa gubicima koje u podzemnim lavirintima više niko ne može da dešifruje i dovede u red. Meni zvuči čudno da bi ta podzemna tajna mogla da se razreši. Ne verujem ni da iko iskreno želi da ostvari veliki projekat snimanja stanja u podzemlju, koji su pod svim upravama u prazno najavljivali državni geodeti i katastar.

Čini mi se da bi to bilo i u neskladu s prirodom otuđene vlasti. Autokratski režim u narod ugrađuje nejasno osećanje da, iako smo siromašni i propadamo, u sebi nosimo nešto duboko i nemerljivo, a samo zbog raznih nepravednih okolnosti i nerazumevanja sveta to ne možemo nikad da iskažemo.

Pošto ne možemo da se izborimo sa unutrašnjim i spoljnim neprijateljima, ostaje nam samo da se veselimo i glumimo da nam je dobro.

Tome služe i sve nakaze i karikature gradnje, od zastrašujuće štetočine Beograda na vodi, do basnoslovno skupe stene za penjanje, nepotrebne žičare, besmislenih kula, ulica koje se prekidaju i jarbola do neba. Umesto parkova i drvoreda nikli su beton i asfalt, kičerajska urbana oprema, gigantske kvazi pešačke zone i kada fontane koje pevaju. A dok se opsednuti narod veseli i, iako je izložen svim mogućim zagađenjima, divi lažnom bogatstvu, zgodna je prilika da se krišom i opljačka, što kroz takse i kazne za sve i svašta, što krađom iz gradskog budžeta kroz naduvane cene traljavih rekonstrukcija poverenih drugarima preko lažnih tendera.

Kad se uzurpatori oteraju sa vlasti, uslediće težak posao, razrešenja i popravke zapetljanog rebusa, ali i osvešćivanje omađijanih građana, ne bi li shvatili da je važniji kvalitet iznutra nego lažni sjaj spolja.

Marin Krešić, predsednik Resornog odbora za urbanizam Slobodne Srbije