Ljubodrag Stojadinović: Anatomija straha

Naravno da me je strah. Ništa od onoga što pišem o huljama nije proizvod hrabrosti. Uveren sam da mi ta osobina za ovaj posao nije ni potrebna. Pišem zato što moram da se odbranim.

Neka mi oproste poštovani čitaoci na trošenju prostora za objašnjenje lične pozicije u ambijentu gde je strah neotklonjivi životni temelj. On je ugrađen u nas kao pokretač krotkosti i kočnica bunta. Pristali smo da se bojimo uz maloumne bajke o našoj neustrašivosti. Mitovi i legende drže nas u takvoj zabludi, otklanjanje užasa od onoga u čemu jesmo bez pobune, jeste pristajanje na užas.

Pandemija sama po sebi ne izaziva strah, niko uostalom ne zna šta će ga ubiti. Ali ako bolest postane saveznik vladara i njegovih seiza, izvori straha su bezgranični.

Prestali smo da budemo građani, sada smo samo predmeti ludačkih opita.

Ovaj tekst bi mogao da zađe u sferu mračnog pesimizma. Ali, realno je biti pesimista u susretu sa sablastima koje se čine nesavladivim.

Najveći strah dolazi iz saznanja da se ovakav život u Srbiji ne može preživeti. Vlastodržac sve svoje strahove i nemirne snove, sva svoja košmarna buđenja hrani opštim strahom da bi mogao da nam učini nešto mnogo gore. Može kad god to poželi, a ume da se raduje svom opasnom mentalnom slomu. Pred nas je postavio parlament koji ne može da ohrabri ni njegovog tvorca. Neki članovi vlade stigli su iz samog srca tame. Oni izazivaju jezu, koja je i projektovana kao ključni posao izvršne vlasti.

Strah se planski širi svuda gde može da se prostire, po ulicama i gradovima gde smo prestali da budemo slobodni ljudi. Najugledniji poslovni mešetari iz bande kupuju Beograd po delovima, za novce čiji izvori nisu poznati. Batinaški navijački odredi su uvežbani za paravojsku straha kad to bude potrebno, a možda već jeste. Beograd je postao prostor za obračune nadolazećih članova mafije u koje se uzda režim koji se bori protiv mafije.

I velike sahrane su postale ambijent za glorifikaciju užasa kao ideje o besmrtnosti i zagrobnom raju, uz zaumnu teizaciju svega postojećeg i promociju pokojnika u ujedinitelja večitih raskolnika. Sekularne Srbija i Crna Gora, uzdigle su na nebo počivšeg monaha visokog ranga, koji je tek mrtav postao simbol života.

Zemlja tuguje a nebo se raduje, rekao je nekadašnji pesnik i mudrac, uveren da jedino kult izuzetnog umiranja uliva nadu malim narodima koji su podređeni bogu i tiraninu ili obojici.

Usred takve neukusne i krajnje licemerne nekrofilije našao se i ovdašnji Gospodar, koga su na važnom ukopu skrajnuli i uskratili sebi još jedan bljutav govor i prizor koji se teško podnosi.

Strah je sredstvo vladavine onoga čiji je strah najveći. Svog kukavičluka on se oslobađa čak i osećanjem da širi nepodnošljivu ružnoću u zaraženom prostoru. Takva estetika je zasluženi epilog najgoreg izbora koji su učinili najgori među nama.

Citiraću na ovom mestu Markesa: "Bojim se da bi smrt mogla da bude večna".

To je bio njegov strah, koji je on obrazložio fatalističkom lozinkom. Tamo više nema ničega, i to je jedina večnost. To se, naravno kosi sa idejom vaskrsenja posle ništavila. Ovde je najjači strah od budućnosti koje možda neće ni biti, iako smo videli ozarene nosioce kovčega u zagrobni raj.

Ovde strahovi imaju obeležja koja nisu vezana za nepojamnu misteriju onostranog. Iz najvećih strahova nastaju burne pobune i prevrati, strah se može savladati samo osećanjem da više ne postoje razlozi da se trpi.

Neki mi čitaoci zameraju da ne nudim rešenja. Naravno da to nije moj posao. Ne znam kako se osloboditi jake strepnje. Svako bi to morao da sazna sam.

Da ipak na ovom mestu predložim jednu utešnu mogućnost za rasterivanje straha. Možda je to misao Meše Selimovića, jednostavna, lekovita, duhovita. I provereno deluje:

Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živjeti!

Ljubodrag Stojadinović