SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Moj 6. oktobar

Zato je 6. oktobar ostao večni pojam za propuštenu šansu i iznevereno očekivanje da Srbija konačno postane pristojno i uređeno društvo. Očigledno to nikome nije tada odgovaralo. Ni u zemlji, ni u svetu. Ali 6. oktobar, osim ovog već poznatog i opšteg mesta, za mene ima sasvim drugačiju vrednost. Nastalu mnogo godina pre nego što će ljudi u Srbiji uopšte saznati za njegov značaj. Naime, 6. oktobra 1981. godine, moja dva najbolja prijatelja, Miodrag Pepić, Saša Vučinić i ja smo otišli na poslednju zajedničku večeru pred odlazak u vojsku. Bila je to naša „Tajna večera“ pred nešto turobno i neizvesno, a pre svega nama do tada potpuno nepoznato. Miodraga je čekala Priština, Sašu Ljubljana, a mene Aleksinac. Tada smo se zarekli da kako god da se okonča naše vojevanje u JNA, da ćemo se svakog 6. oktobra sastajati. I to smo i činili. Sazrevali smo bukvalno uz svaki 6. oktobar. Od prve večeri bio je dogovor da svako može dovesti po jednog gosta. Obično su to bile tada aktuelne naše devojke i umeli smo da kažemo da su to zaista bile velike srećnice, jer smo ih pustili da sa nama podele 6. oktobar koji je za nas uvek predstavljao nešto posebno. Kao neka vrsta zajedničkog imendana. Pogotovu što smo sva trojica išli od prvog razreda osnovne zajedno u školu. Zajednička su nam bila i letovanja i zimovanja. Sva trojica smo, sticajem okolnosti, pisali i za novine. Najčešće iste. Radeći i osmišljavajući časopis „ITD“, jedan od nekada najtiražnijih tinejdžerskih časopisa bivše Jugoslavije, uspeli smo sa nepune 22 godine, da od zaostalih honorara zajednički kupimo splav na Adi Ciganliji, čiji su vlasnici bili novinari Dragoljub Žarković, Petar Cvijić i Ivan Mrđen. 

Gotovo deset godina smo bili svojevrsna atrakcija sa našim splavom koji je jedne hladne zime, užasne devedeset i neke, okovan ledom, zauvek potonuo u Savu. Srećom naš brodski dnevnik koji smo uredno vodili je preživeo i ostao praktično jedino pisano svedočanstvo o svim našim tadašnjim životnim „uspesima“ i „brodolomima“. 

Stigli su ratovi, inflacija, opšta beda i rasulo. Moji najbolji prijatelji su odlučili da svoju sreću potraže u inostranstvu. I hvala Bogu uspeli su u tome. U međuvremenu smo se i okumili, bili stalno u kontaktu, ali smo se retko viđali, za 6.oktobar gotovo nikako. Ali, gde god bili i šta god radili i kako god se osećali, uvek smo, bez izuzetka, jedno drugom čestitali 6. oktobar. Kao slavu. Sledeće godine će nam biti 40 godina od našeg prvog 6. oktobra i ukoliko nas korona ili nešto treće dodatno ne omete, možda se posle toliko vremena ponovo okupimo zajedno i krenemo po ko zna koji put da prebiramo po našim zajedničkim uspomenama. Posebno iz vremena kad još nismo imali nijednu sedu na glavi. Kad smo bezbrižno voleli i patili, sanjali i očajavali, ispijali prva alkoholna pića i palili svoje prve pljuge, jedno vreme pogrešno verujući da ceo svet može postati naš, samo kad bi bio malo bolje organizovan. To je bila cena ulaska u svet odraslih koju smo i mi morali da platimo. Svako na svoj način.

Miodrag Pepić je sa 18 godina dobio prvu nagradu za zbirku priča, i u bivšoj, velikoj Jugoslaviji, mu je kao posebna vrsta priznanja štampana i knjiga. To je u ono vreme, zaista bilo nešto nedostižno. Biti tek punoletan, a već imati objavljenu knjigu bilo je, a i sada je, za veliko poštovanje. Sudbina je htela da se Pepić kasnije u svojoj štampariji proslavi štampanjem tuđih knjiga i raznih publikacija u dalekom Johanesburgu. 

Saša Vučinić je praktično stvorio radio B92, onaj po kome se i pamti ova kuća i bio prvi direktor. Njegove kvalitete su ubrzo prepoznali u inostranstvu, pa se za kratko vreme našao na čelu tadašnje najmoćnije američke medijske organizacije. I odatle, direktno spasao B92, stvarajući uslove za privatizaciju koja je sprečila da ova stanica postane lak plen nekakvih osionih mesara ili mlekara. O njegovim ogromnim zaslugama za ovu nekad neprikosnovenu medijsku kuću se u srpskoj javnosti gotovo ništa ili veoma malo zna. Valjda da bi prostor dovoljno ispunili sadašnji Vučićevi specijalni izaslanici.

Zašto vam sve ovo pišem. Pa zato što ja svoj 6. oktobar odavno imam, zajedno sa svojim prijateljima. I to čak dve decenije pre nego što je svekolika srpska javnost postala svesna važnosti 6. oktobra. Nama je to oduvek bilo važno i ostaće tako sve dok budemo živi. 

A vi, koji i dalje verujete da se 6. oktobar u pravom smislu, ipak, može dogoditi, potrudite se da večno ne ostane neispunjena želja i još jedno mrtvo datumsko slovo na papiru. I mi ćemo pomoći. Ako ništa drugo, već gotovo 40 godina znamo i razumemo stvarni značaj i mogućnosti 6. oktobra!