LIČNI STAV Čedomir Antić: Postmoderna diktatura

Ovih dana režimske televizije i novine u Srbiji ispunjene su vestima o zaveri neimenovanih sila da zaustave Srbiju u velikom usponu. Renesansi čiji je uzrok blagorodna i savršena ličnost Aleksandra Vučića. Posle osam godina vlasti SNS-a i SPS-a izvesno je da: Srbija po kumulativnom ekonomskom rastu zaostaje za svim državama Balkana, naš dug je gotovo udvostručen, plate i penzije su na silu povećane pred izbore (moja zarada je, recimo, danas preračunata u evre niža nego 2013, a sve je u zemlji poskupelo u proseku za 30%). 

Ova vlast je dugo sarađivala sa tiranima kakvi su Orban i Đukanović. Uspela je da malo više ulaže u srpski narod izvan Srbije, ali u odnosu na vetropirastog Borisa Tadića, to nije bilo previše teško. Nazadovali smo kad je reč o stanju demokratije. Naš parlament je ubijen. U njemu već tri godine ne donose državni budžet. Na upravo održanim izborima pravno je poništeno oko dve hiljade biračkih mesta zbog čega su oni realno propali. Ujedno, umesto zvaničnih 48,9% na njih je izašlo između 34% i 37%, a u velikim gradovima tek između 25% i 29%.

Sada čekamo da se nešto veliko dogodi - da bez skupštine i mimo demokratske volje naroda nekako bude rešeno kosovsko pitanje - pa da naprednjačka vlast dobije nov podsticaj od notornih država Kvinte. Tokom osam godina stvoreni su razni politički, ekonomski i medijski monopoli koji su sabrani u rukama malene grupe pojedinaca. Sa izuzetkom nekoliko nezavisnih internet medija, grupe krajnje desnih (ali demokratskih) portala i dve ili tri televizije i novine (koja kao neki sigurnosni ventil finansiraju saučesnici iz Brisela i Vašingtona koji su i pomogli instalaciju Vučića i SNS), kod nas je stvorena medijska hidra koja sa državnih i komercijalnih televizija, novina, sajtova i radija slavi predsednika na način na koji u našoj državi niko nije uzdizan, a po uzoru na Enevra Hodžu i Kim Il Sunga. 

Da, u odnosu na Mila Đukanovića, Vučić je Perikle. Bolji je i od Miloševića. U odnosu na Pola Pota on je parlamentarni političar i pravedni vegetarijanac. Samo, nama danas – posle svih muka i ispred svih izazova - takav ne treba. Da je reč o najpoštenijem i najčasnijem čoveku koji je zemlji doneo pravdu, demokratiju, parlamentarizam, ekonomski uzlet, socijalno blagostanje i istinu, pa bi ga prethodnih sedam dana u potpunosti diskvalifikovali za visoke dužnosti koje obavlja.

Vučićev režim zloupotrebio je epidemiju i zaveo neobične mere karantina u zemlji. Njegovo delovanje tokom zaraze bilo je populističko, centrirano na njega samog i paternalističko. Njegove konferencije za novinare bile su opterećene kukanjem i vajkanjem. Stalna monološka svađa sa stvarnim ili konstruisanim neprijateljima dostigla je tada jedan krešendo. Širom Srbije siromašni, u tranziciji izgubljeni, neprosvećeni i zaboravljeni ljudi možda i razumeju taj performans na način na koji bi predsednik želeo, ipak to nije ni većinska, ni cela Srbija. 

I dok smo bili danima izolovani, dok važne privredne grane nisu radile, svako ko je poznavao nekoga iz vlasti ili iz policijskog univerzuma ove zemlje, mogao je da izlazi, šeta i vozi se koliko god mu se prohte. Sve je bilo predstava, pa je predsedniku malo ko poverovao kada se požalio kako mu se sin razboleo lečeći druge (posebno kad su stigle vesti da nije bolovao 14 dana i da je na Sajmu umesto daljih četrnaest boravio jednu noć, zajedno sa dva vojna specijalca koji su zdravi zajedno sa njim ostavljeni među rekonvalescentima). 

Trebalo je održati izbore, pa je odjednom došlo do „pobede nad virusom“. Pored izbora, igrala se i velika utakmica, a posle „pobede“ (kada je praktično ostao sâm u skupštini) zaigralo se kolo. Zaraza je ponovo buknula i onda je ljutiti otac nacije vajkajući se, na ivici suza i bezmernog gneva najavio nove, još restriktivnije mere. Tada je eksplodiralo narodno nezadovoljstvo. Međutim, kakvo čudo, desetak hiljada građana pred Domom narodne skupštine zateklo je stotinak navijača spremnih da se tuku sa policijom. Samo 5. oktobra 2000. nešto navijača bilo je sa narodom. Od tada ti huligani (od kojih neki pevaju Torcidine pesme) napadaju policiju i opozicione vođe, a policija tuče i hapsi građane.

Postali smo Latinska Amerika iz sedamdesetih.