Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

Branko Miljuš

19. 05. 2020. 14:57 6

LIČNI STAV Branko Miljuš: Boško i ja, dva smo sveta različita

Ima jedan tip stalno je pored Boška. Ne znam mu ime. Zovemo ga Zeko. Upoznao sam ga u Lučanima. Bio je u pratnji devojaka koje su radile kampanju od vrata do vrata na izborima koji su i konačno dokazali da u Srbiji izbora nema. Od crnih džipova i ošišanih lobanja koju su pod komandom Dijane Hrkalović silovali narodnu volju nikom tih dana u Lučanima nije bilo dobro. Po lokalnim kafanama sa tipovima sa kapuljačama koje u Lučanima nikada pre nisu videli šunjao se Vladimir Đukanović, poslanik SNS, i pravo lice Aleksandra Vučića.

Devojke u kampanji od vrata do vrata, od kapije do kapije se doživele različita iskustva. Retka su bila prijatna. Većina ih se u izborni štab Saveza za Srbiju vratila uznemirena. Zapravo sve su bile uznemirene, sem onih koje su bile u ekipi sa Zekom. Nemam pojma zašto. Nikada nismo pričali o tome. Čak ni ovih dana kada stojimo sa dve strane ograde kojom je Vučić opasao skupštinsko zdanje i konačno pokazao da ovaj Parlament ne pripada građanima.

Zeko je sa one strane, bliže Bošku. Ja zajedno sa Marinikom, Feridom, Anom, Milom, Bojanom, Draganom, Vuletom, Markom, Borkom, Veliborom, Dušanom, Vesnom, Srđanom, Nevenkom, Nikolom, Jankom, Bracom, Žikom, Zoranom, Vukotom, Saletom, Irenom i mnogim drugim ljudima svakoga dana navratim do te ograde. Pre neki dan ostali smo na jednom njenom kraju sami Zeko i ja. I nismo pričali. Bila je to ona teška tišina, kada čovek više ne zna šta bi rekao. Onda smo se zagrlili ne poštujući mere socijalne distance i ja sam otišao. Nisam spavao te noći.

Verovatno se Zeko i ja u jednoj normalnoj Srbiji nikada ne bismo sreli. Verovatno nikada ne bih bio u Savezu u kome je politička organizacija "Dveri". Verovatno ne bih upoznao Boška Obradovića. Ali, Srbija nije normalna zemlja. Već osam godina mi živimo u otetoj državi. To je više puta potvrđeno od strane onih koji se u svetu takvim procenama bave. U takvoj Srbiji ili se boriš za slobodu, ili biraš da budeš statista u sopstvenom životu, ili si deo okupatorskih snaga. Nema četvrte opcije. I svaki izbor je samo tvoj. Ali, jedna stvar je nepristojna. Nepristojno je predstavljati se kao borac, a napadati druge dok se bore samo zbog načina na koji to čine. I zato jednako prezirem one koji pričaju kako ovo što Boško radi nije hrišćanski, kao i one koji uporno dovode u pitanje motive njegove borbe.

Ovim prvim imam problem da odgovorim. Naime, ja nisam vernik. Učim da poštujem pravoslavnu crkvu sećajući se života patrijarha Pavla i čitajuci vladiku Grigorija dok moje pokušaje opterećuje džuboks sveštenstvo i ordenje koje deli aktuelni patrijarh. Ta moja unutrašnja borba i religijska polupismenost limitiraju moj kapacitet da kritikuje tu grupu Boškovih hejtera.

Za ove druge baš nemam stomak. Nemam jer su to isti oni koji su izabrali da ne napadaju Vučića dok traje epidemija, ali napadaju Boška dok štrajkuje glađu. Dok to rade, govore o sebi i otkrivaju da je svaki njihov potez, svaka grimasa, svaka tragikomična vika sa govornica samo politikanstvo oslobođeno emocije i čovečnosti. Ta kvazi politička elita uvek je tu da deli lekcije i da disciplinuje opoziciju pod pretnjom da će nekom zalepiti etiketu izdajnika samo zato što se ne slaže sa nekom odlukom ili potezom. Oni ne razumeju kako je predati vlast na "Starom gradu", koju ste četiri godine branili i odbranili u Skupštini, na trgovima, ulicama i parkovima zajedno sa Starograjanima. Oni ne znaju šta znaci ljudima sa kojima ste se borili danas reći bojkot. Ne razumeju da im moramo objasniti da ih ne ostavljamo na milost i nemilost Vesićevoj kamarili koja grad uništava, a Beograđane kažnjava. Oni ne žive u realnom svetu, ne šetaju ulicama, ne druže se sa komšijama, ne razgovaraju sa ljudima po pijacama. Oni tuđu žrtvu, ma kakva da je, ne vide, ne razumeju i ne poštuju.

Možda je rešenje da dođu do ograde i ćute zajedno sa mojim prijateljem Zekom i sa mnom. Tek kada naučimo da ćutimo zajedno, onda ćemo se razumeti. A razumevanje naših različitosti vodi ka jedinstvu bez koga ovaj režim ne možemo pobediti. Bilo bi dobro da pre nego što ustanove manjak kredibiliteta kod sebe i zalepe ga svima nama, pokušaju da urade nešto za sve, a ne samo za sebe.

Odoh da vidim kako je Boško. Možda dođu. 40% da hoće, a 100% da neće.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 6

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Bratska Rampa!

Zoran Živković [28.05.2020.]

Video dana

U međuvremenu u Kanadi...

Anketa

Koju domaću televiziju najčešće gledate?

Rezultati