Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Kolumne

[ Izvor: Srđan Škoro ]

16. 05. 2020. 18:00 5

SUBOTOM U 18 Srđan Škoro: Reč obavezuje

U početku beše Reč. Reč beše u Boga i Bog beše Reč! Dati nekome reč to je nekad podrazumevalo održati je, jer makoliko to nekome danas delovalo prozaično, reč je, ipak, reč. Nešto važno, a tako zaboravljeno. Potisnuto. Reč obavezuje. Reč uspravlja. Stoka se vezuje za rogove, a ljudi za reči. Zato je reč svetinja. To moraju da znaju svi akteri na političkoj sceni Srbije. Ko ne poštuje datu reč taj nikog i ništa ne poštuje. Urušili smo se kao nacija i društvo jer ne poštujemo ni reč, ni potpis, ni veru, ni tradiciju, ni sebe, a očekujemo od drugih da nas uvažavaju.

Izdaja je ozakonjena, a patriotizam proteran. Izdati nekog je napredno, nešto vredno pažnje, stvar koja se podrazumeva. Patriotizam je nešto nazadno, potpuno nepotrebno, gotovo ekstremno. Javno iskazivati ljubav prema svom narodu i državi dovedeno je do apsurda i opšteg podsmeha. Izdaja je zato uzdignuta na nivo božanstva, bez čega nisi ni dovoljno kul, a ni dovoljno omiljen u društvu. Izdaja se preporučuje kao recept za ubrzani i garantovani uspeh. I same reči izdaja i patriotizam su izgubile svoj prvobitan smisao, jer se često pripisuju onima koji to nisu.

U srpskom narodu je postojala rečenica „sve za obraz, obraz ni za šta“. I to su uspeli da nam ogade i oduzmu praveći organizaciju istog imena koja je bila sve samo ne ono što bi obraz morao da podrazumeva. Tako smo došli u situaciju da je i samo pozivanje na obraz postalo skroz deplasirano i nešto posle čega se može glasno čuti ono - fuj!

U sve to su nas uveli oni koji su nas ubedili da je prirodno i normalno izjednačavati Solunski i Sremski front, Kolubaru i Neretvu, Cer i Sutjesku, generale Jova Kapičića i Peka Dapčevića sa vojvodama Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem. Učinili su sve da poverujemo kako je partizanska bežanija usled neprijateljskih ofanziva vrednosno iznad genijalnih vojničkih pobeda na Ceru i Kolubari. Najodlikovaniji vojnik iz Prvog svetskog rata, Milunka Savić, je u Titovoj Jugoslaviji preživljavala hraneći se u Narodnoj kuhinji. Samozvani narodni heroji i njihovi potomci i danas se baškare po otetim vilama na Dedinju koje su prethodno na vreme oslobodili od svojih vlasnika. Ovaj je narod ginuo, ubijao, hapsio i zlostavljao, u ime čoveka za kojeg niko sa sigurnošću ne može da kaže ni kad je tačno rođen, ko je zapravo bio, šta je imao od škole, da li je u pitanju klavirštimer ili mašinbravar, koje mu je pravo ime i poreklo...

Zato, nikoga više ne bi trebalo da čudi kako smo toliko potonuli kao društvo pod Vučićevom vlašću gde nas jedna grupa nikogovića sa lažnim diplomama besomučno teroriše i pljačka već osam godina. 

Vučić je od Srbije napravio svojevrstan otpad na kojem svaki dan bacaju ili spaljuju po neku vrednost ili zaostavštinu ovog naroda. Na tom istom otpadu pronađeni su i delovi helikoptera u kojem su upravo zahvaljujući bahatoj Vučićevoj vlasti poginuli Omer Mehić i njegove kolege. I sami Vučićevi nelagalni izbori se održavaju u atmosferi deponije gde će kao nikad dosad data reč biti pokušana da bude zatrpana u smeću.

Ta reč je bojkot. Tu reč žele u potpunosti da unište vlast i njeni sateliti koji glumeći opoziciju zapravo obavljaju najprljaviji posao, gde gaženje reči i izdaju nude kao svoj jedini politički program. Na ovakve izbore neće izaći niko ko drži do sebe, ko misli svojom glavom i ko drži do date reči. To je možda jedinstvena prilika da se konačno podvuče linija između onih koji drže reč i onih koji to uopšte ne poštuju. U tom smislu nije zgoreg napraviti svojevrstan stub srama na kojem će biti imena svih onih koji učešćem na ovakvim izborima praktično saučestvuju u Vučićevom kriminalu. I naravno, zarad nešto malo dobijenih mandata izlažu narod opasnosti i mogućoj zarazi.

Taj stub srama mora biti ispred Narodne skupštine ili na njenim stepenicama. Da ljudi znaju, da uvek mogu da se podsete, ukoliko ih zaborav uzme pod svoje. Možda bi Boško Obradović dok štrajkuje glađu, izlažući svoj život opasnosti, mogao polako da krene da ispisuje njihova imena i nazive njihovih pokreta i stranaka.

 

Ukoliko se to ne uradi i ne podvuče jasna razlika između onih koji poštuju svoj potpis u Sporazumu sa narodom i onih kojima to ništa ne znači, nijedna akcija, nijedan zahtev, nijedno stradanje, pa ni ovo Boškovo, neće ubuduće predstavljati ništa. Opet ćemo se razvlačiti narednih decenija, od nemila do nedraga, između ovakvih ili onakvih vlasti, ali ćemo neprekidno nazadovati i propadati. I biti tu gde smo i danas - na deponiji!

Vreme je za novi početak. Za novi pristup politici. U početku beše Reč. Od čega prvo krenuti ako ne od toga.

Gospodo političari, vi ste na potezu. Sad ili nikad. Nisu svi isti.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 5

ostavi komentar

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Bratska Rampa!

Zoran Živković [28.05.2020.]

Video dana

U međuvremenu u Kanadi...

Anketa

Koju domaću televiziju najčešće gledate?

Rezultati