LIČNI STAV Tatjana Vojtehovski: Nema nazad

Niko doslovno nikada nije toliko uništavao opoziciju. Od dolaska na vlast, svaki dan, sistematski i posvećeno, sada već i bez ikakve potrebe jer je strovalio na kolena, ali to radi i dalje, jer je to već stvar poremećenosti.

Nekim političarima iz opozicije i neistomišljenicima vlasti su nepovratno uništeni životi. Neki su bez posla, neki oblaćeni i javno sramoćeni do mere da se teško mogu oporaviti, jer su trajno uništene predstave u javnosti o njima. To je rađeno sa ciljem da se naudi. Sa ciljem da ljudi zauvek misle da su oni koje je režim označio, monstrumi. Ili da se tim ljudima desi nešto monstruozno. Ili Oliver.

Svaki dan, doslovno svaki, ovaj režim koristi sve raspoložive poluge države da uništava svakog ko kaže bilo šta što nije u korist režimu. Od medija do službi. I to smo već apsolvirali do mere, da je čak nepotrebno i govoriti, bar dok ne izmislimo nove reči koje bi mogle da nas ponovo osveste kolike su razmere i posledice. Krajnji je trenutak da prestanemo da razmatramo sve ovo kroz prizmu politike. U Srbiji ne postoji politika, ne postoje izbori, ne postoji demokratija. Na vlasti je organizovana kriminalna grupa. I to je sve što treba da znamo. Pred nama je poslednji čin potpunog uništavanja protivnika SNS klana.

Sa jedne strane to poslovično rade tabloidi i režimske televizije. Za njih je nebitno šta radi opozicija. Oni gaze do dehumanizacije. Svakog ko im se nađe na putu. Sa druge strane se nalaze pretendenti na lažnu objektivnost koja ne dopire dalje od verbalne mode. Jedan pravac njihove dogme je "neću sa njim". Pitanje koje im nikad nije postavljeno je "a šta tačno hoćete"? Kasting za borce za slobodu? Zato smo tu gde smo. Zarobljeni u njihovoj uobraženosti i bogomdanosti koja se samo stilski razlikuje od vučićeve bogomdanosti. Jer ti, sa kojima neće da osvajaju slobodu, se bore da oni uopšte dobiju slobodu. Koju sad nemaju. Pa da tako slobodni ne biraju one sa kojima su se borili za slobodu.

Drugi pravac dogme pretendenata na objektivnost je navodna jednaka kritika klana i druge strane. Pecepani sako pripadnika klana i raspolućena lobanja pripadnika opozicije nisu isto. Ne možete to da podvodite pod "jednako nasilje". Jedni napadaju, drugi se brane. To je početak i kraj svake priče. Nikada pretendentina objektivnost nisu toliko šutirali one koji su baratali predlozima poput "dugih cevi" i "leševa po Dunavu". Oni su dobijali naslovne strane uglednih magazina u kojima su bili pošteđeni svakog pitanja pa i potencijalnog "da li ste normalni da ovako nešto izjavite". Omerta, kao obeležje pripadnika i jedne i druge dogme, u narodu poznata kao "ne dam Batu".

Tu dolazimo do uloge medija koji pretenduju da budu nezavisni, koji objavljujudoslovno svaku izjavu čauša režimskog klana, koji se takmiče u sumanutosti. Profesionalni okvir doseže dotleda se napadnutom da mogućnost da se pravda za ono što nije.Da komentariše to što je neko rekao da je nacista ili siledžija. Ili da objašnjava da nije izdajnik. Uglavnom ista ekipa se smenjuje po portalima i jutarnjim programima, sa fantastičnim rešenjima, koja se kreću od „opozicija nek ide od vrata do vrata“ do "opozicija nek izađe pred narod sa programom". Gde da izađe? Gde tačno da kaže taj program?

Da zvone građanima na vrata i da pitaju: "Da li biste nas pustili u stan da vam objasnimo šta se dešava u zemlji 8 godina?" Nisam za ćutanje. Kritika je ok. "Svi su isti" nije kritika. "Neću sa ovima da se borim za izbore" nije kritika. Mi ispred sebe imamo čoveka koji organizuje masovna okupljanja za već pokradene izbore u toku pandemije virusa koji za posledicu može da ima smrt. Čoveka koji bilduje sopstvenu lažnu superiornost patološkim lažima, koje imaju za cilj da o njemu stvore slikukakvu bi voleo da ima sam o sebi. Čoveka koji respiratore za umiruće pacijente dostavlja bolnicama samo ako mu se to uklopi u raspored kampanje. To mi imamo preko puta.

Ljude koji se takmiče u nanošenju patnje drugima. Ljude koji su ponižavaju narod, režim koji narod prezire. Klan koji se na N-tu dubinu uvezao u korupciji i kriminalu. Klan koji je prešao sve crvene linije i koji se neće vraćati korak nazad. To je sve sto treba da imamo na umu. Mi nemamo luksuz da za sopstvene naklonosti niti lične izbirljivosti. Nažalost tako je. To što nemamo prostor za lične izbirljivosti, jer plaćamo cenu sopstvenog neučestvovanja u političkom životu, pa se svakih 10 godina dižemo tek kad više ne možemo da izdržimo, to mora da važi i za opoziciju. Bez izuzetka. Izuzetno je teška situacija u kojoj se nalazimo. Ponekad deluje da nema izlaza. Sve se češće naglas govori da oni neće otići mirno. Strah od nemira sustiže strah od neizvesnosti. Opozicija je razorena, popljuvana, ugažena, bez prilike da se brani. Da li je teško? Jeste. Jako je teško. I zato ovo nije za svakog.

Uprkos tome što je sve tako kako je, nas građane ne zanimaju vaša različita viđenja borbe, ne zanimaju nas vaša javna prepucavanja po tviteru, ne zanimaju nas vaši lični stavovi i da li se međusobno slažete, ne zanima nas ko je pokrenuo koju akciju. Stvarno nas ne zanima.Nećemo da se više ograđujete jedni od drugih i da ističete sopstvene razlike i ideologije. Ne zanimaju nas vaše sujete, sve i da ne pričate jedno sa drugim, nećemo to da znamo. Nikog ko je ostao bez posla, ko je maltretiran, ko je ponižavan, opljačkan, ne zanimaju vaše različite ideologije i viđenja. Građani se sami brane od narko dilera koji im upadaju u zgrade i niko nikog ne pita koje je ideologije! Nećemo da samo saopštavate, apelujete i osuđujete, jer ništa od toga nemamo. Nećemo da sebično odjednom kandidujete neke nove ideje koje su zbunjujuće za građane, koji se guše u zemlji koja je na pragu građanskog rata. Milan Jovanović, Aleksandar Obradović, Marija Lukić, grupa profesorki iz Ćuprije, profesorke iz Bele Crkve, Jovana Popović, i mnogi drugi, svi su ustali protiv klana. Niko ne zna koje su njihove političke preferencije. Zato što su su nebitne. Koje god da su. Šta im je zajedničko? Nepristajanje. Hrabrost. Rešenost. Odluka da se bore za život. Bez rezervnog plana.

Ono što hoćemo je da vidimo da opozicija nema rezervni plan. Borba za život ne može da ima rezervni plan.Hoćemo jasno da vidimo i osetimo da ste rešeni da idete do kraja u oslobađanje ove zemlje i da vam je to jedini plan. Da nam stavite do znanja da ste spremni da stanete jedno uz drugo i da ostavite različitosti iza sebe. Da li iko misli da mi ne znamo da ste različiti? Znamo, ali nas to ič ne zanima. Ako je većina građana spremno da pređe preko vaših različitosti, jer druge nemamo, onda morate biti spremni i vi. Sada nemate pravo na pokušaje građenja sopstvenih pozicija. Nemate pravo da se povodite za malobrojnom „pristojnity“ Srbijom koja vas gura izjednačavanje baklji i pištaljki, izjednačavanje odbrane od nasilja i nepatvorenog terora. Bojkot niste samo vi i bojkot nije pitanje jednog dana. Bojkot smo i mi svi i to je pitanje svakog dana. Jeste li izabrali taj način borbe? Onda se borite.Svima je jasno koliko klan pokušava da dokrajči opoziciju i rasturi bojkot. Treba li objašnjavati zašto? Ne treba. Zato ste dužni da do grudne kosti stanete jedno uz drugo i uz jedan jedini cilj koji je veći i važniji od svih vaših razlika.Ne zanima nas da li vam je to milo ili nije.
Oko 150 ljudi dnevno ode iz Srbije. Mi nestajemo kao narod. Nemamo više vremena, ni jedan jedini dan, za sopstvene važnosti i razlike. Ako niste na to spremni, nemojte nam trošiti dane. Pitanje desno, levo ili centar ne postoji. Samo napred. Nema nazad.

Kad dođemo do slobodnih izbora, pričaćemo o razlikama. Vi različite politike, a mi olovke, pa ćemo se pogledati.Do tada, voleo to neko ili ne, sviđalo se to nekom ili ne, mi se moramo boriti zajedno.Ko to ne razume, ne razume gde živimo, kako živimo i kuda klizimo.

Zajedničko delovanje opozicije je pitanje nacionalnog spasa.

Jednu ideologiju možete da imate. Slobodu i život.