LIČNI STAV Jovan Ličina: Nije stvar u Draganu Đilasu

Osam punih godina je čitava medijska, kriminalna i uzurpirana državna mašinerija uperena protiv Dragana Đilasa, njegova ličnost se konstantno dehumanizuje, i predstavlja se kao neprijatelj. Ne Aleksandra Vučića, nego čitave Srbije. Gebels je rekao da propaganda uopšte ne mora da bude inteligentna, već efikasna. Kao i da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. To je jednostavan model, nikakva politička genijalnost ne stoji iza toga. Samo potpuna beskrupuloznost i neprezanje ni od čega.

Dragan Đilas je krivac zbog toga što smo siromašni, krivac je što Kosovo nije pod našom državnom kontrolom, krivac je što zato što je lopov koji je ukrao šest stotina miliona evra (što je čitav jedan godišnji budžet Grada Beograda u vreme dok je Đilas bio gradonačelnik), a trenutno navija za koronu protiv Srbije. Sve to samo da bi napakostio Aleksandru Vučiću, u medijima portretisanog kao čisto "dobro", nasuprot čistog "zla". Samo u protekle dve nedelje je optuživan da "želi smrt penzionerima da bi došao na vlast", da je "kriv za smrt štićenika u Gerontološkom centru u Nišu", kao i "da će organizovati crne trojke koje će ubijati ljude po kućama". Doslovno hiljade naslovnih strana, desetine hiljade tekstova i stotine sati programa režimskih novinskih i televizijskih tabloida je isproducirano kako bi se svako u Srbiji zapitao da li možda u tome ipak ima malo istine.

Crna propaganda je sestra bliznakinja propagande relativizacije. "Svi su isti" je ono što na različite načine ponavljaju ljudi koji dobijaju javni prostor, a nisu u direktnoj službi crne propagande. To je recimo kada Čedomir Jovanović kaže da on ne želi da učestvuje u "ličnom sukobu Vučića i Đilasa", ili kada mnogi koji sada učestvuju na izborima koje opozicija bojkotuje kažu da je isto bilo 2012. Iako deluje neverovatno, samo je osam godina prošlo od toga kada je javnost debatovala o tome da li je pitanje toga da li je Tomislav Nikolić regularno završio fakultet prljava kampanja ili nije. Pre samo osam godina plaćeni kriminalci nisu postrojavali građane na glasanje.

Taj deo propagande doprinosi tome da mnogi ljudi, iako su načelno protiv svega što se u društvu dešava, ne žele da "zauzimaju stranu". I ćute. Javlja se fenomen lažnog objektivizma. Ćutanje je uzrok mnogih zala u našem društvu. "Svi su isti" stav je najgore stanje apatije u koje jedno društvo može da upadne i cilj svake propagande svakog diktatora u istoriji.

Nisu svi isti. Nije stvar u Draganu Đilasu.

Doza agresije koju režim primenjuje prema "neprijateljima" je odavno prešla liniju političkog. Za režim ne važe pravila, oni se zakona pridržavaju samo ukoliko je tako lakše ili ukoliko baš moraju. Borba protiv "neprijatelja" je borba protiv svih koji nisu "mi". Uopšte nije važno da li je u pitanju opozicioni političar, novinar, umetnik, politički komentator ili običan čovek. Podela na "naše" i "neprijatelje" je po dubini ose čitavog društva, u svakom mestu. Svako u Srbiji poznaje barem nekog ko je bio na udaru režima, bilo da mora da glasa za njega, bilo da je trpeo posledice zbog neslaganja.

Samo u toku protekle dve godine ubijen je Oliver Ivanović, a Borku Stefanoviću je metalnom šipkom razbijena glava u noćnom prepadu - pukom srećom je prošao bez ozbiljnih posledica. U toku policijskog časa za vreme vanrednog stanja režim, umesto da organizuje državni aparat u borbi protiv epidemije, organizuje i plaća kriminalce da po krovovima zgrada širom Srbije pali baklje dok se sa razglasa pušta skandiranje protiv Dragana Đilasa.

Da li mi shvatamo u čemu živimo?