UTORKOM U 19 Boban Stojanović: Granice unutar partijske demokratije i partijske discipline

Ponekad je partijska disciplina snažno izražena, posebno kod partija na vlasti kada se gotovo nikakve odluke vrha partije ili predsednika ne dovode u pitanje posebno kod narodnih poslanika i funkcionera unutar partije. Nivoi unutar-partijske demokratije u odnosu na teorijske modele često deluje da nisu primenjivi na Srbiju, posebno ne oni demokratsko-participativni i poliarhijski, ni na horizontalnom ni na vertikalnom nivou partijskih organizacija (posebno ne na vertikalnom gde se s obzirom na izborni sistem na lokalnom nivou podstiče upravo zavisnost od najužeg rukovodstva partije). Partije u Srbiji, posebno opozicione bi trebalo da rade na tome da se maksimalno decentralizuju i demokratizuju, jer je to put učenja kako demokratija funkcioniše i na državnom nivou.

Ipak, povod za ovaj tekst jesu dešavanja unutar Demokratske stranke mesecima unazad koje je ponovo kulminiralo sa intervjuom Dragoljuba Mićunovića, tvitovima i komentarima Boška Obradovića na njegov intervju i kasnijom komunikacijom određenog broja članova Demokratske stranke (pre svega narodnih poslanika).

Usudiću se da kažem da u čitavoj ovoj zavrzlami koja se dešava – niko nije u pravu, da svi greše i da svi prave ozbiljne greške u koracima. Da u situaciji u kojoj se nalaze – ni Dverima, a ni Demokratskoj stranci nije potrebno da se međusobno prepucavaju i svađaju. U okolnostima u kojima se Srbija nalazi – jedinstvo cele opozicije i međusobno nenapadanje je osnovna stvar koja ne bi smela da bude upitna.

Dveri – reakcija na intervju Mićunovića

Da se razumemo, Boško Obradović nije smeo da napiše onakav tvit. Bez obzira na neslaganje sa Mićunovićem, način komunikacije i rečnik koji je korišćen nije nešto što je moglo da mu donese nekakvu korist već samo probleme i osude i da otvori novi front unutar opozicije. Društvene mreže su gorele tokom vikenda sa reakcijama kako na intervju, tako i na reakciju Obradovića i to je nešto što bi svako trebalo da izbegava. Ovo nije prvi put da Dveri istupaju na ovakav način i da bespotrebno ulaze u polemike sa drugim opozicionim akterima, a posebno ne sa onima unutar Saveza za Srbiju. Svaka podela i svađa unutar opozicionih aktera samo smanjuje poverenje građana u njih i utiče na to kako će javnost da ih percepira. Ukoliko žele da stvore efekat zajedništva, zajedničke borbe za građane, borbe za demokratiju i bolji život u Srbiji – onda opozicija mora neke stvari da stavi po strani. Neki će reći da je to bila samo reakcija na neprimerene reči koje upravo ruše jedinstvo opozicije, ali onda nekad treba biti pametan i prećutati takve reči i time smanjiti efekat štete koji može da nastane. Ovako je šteta dupla.

Demokratska stranka – podeljena ili šta se tu dešava?

Iako je poslednji događaj sa Mićunovićem intervjuom samo povod za ovaj tekst, u Demokratskoj stranci već duže vreme postoji problem ili makar izgleda da postoji problem. Usudiću se da kažem da problem ne postoji, ali da medijski izgleda da postoji. Odnosno, utisak javnosti je da je Demokratska stranka podeljena i da postoje duboke trzavice unutar stranke i da se ozbiljno dovode u pitanje ključne odluke i trenutna pozicija Demokratske stranke.

Gotovo da ne postoji dan u kome se deo članova Demokratske stranke ne prepucava međusobno na društvenim mrežama i dan u kome se u nekom od medija ne čuju disonantni tonovi iz Demokratske stranke. Ulazeći u prostor u kome mi se može zameriti da ograničavam nekome slobodu govora – odmah ću reći da apsolutno svako ima pravo da misli i govori šta god da želi, ali da mora da vodi računa da li to organizaciji u kojoj je – nanosi štetu. I to će biti moja ključna argumentacija u ovom tekstu. Pojedinci iz Demokratske stranke koji se u svakom javnom pojavljivanju protive ključnim odlukama svoje stranke i aktuelnoj poziciji Demokratske stranke uz prilično negativan ton i kritiku takvih rešenja – istoj nanose štetu, otvaraju sukobe i stvaraju utisak podeljenosti unutar stranke.

Demokratska stranka jeste jedna od retkih stranaka koja ima značaj nivo unutar-partijske demokratije, stvarne kompetativne izbore za rukovodstvo sa većim brojem kandidata i redovne smene partijskog vrha. U jednoj akadamskoj analizi iz 2012. godine kolega Božović je utvrdio upravo to, uz komentar da su najveća ograničenja unutar-partijske demokratije u nešto jačoj ulozi užeg predsedništva i obavezi usaglašavanja stavova poslanika sa poslaničkim klubom.

Možemo na kratko da se osvrnemo i na Statut DS-a koji u svom članu 17. kaže da članovi i članice stranke imaju obavezu da zastupaju i ostvaruju programska načela, političke stavove i odluke stranke u javnosti, a član 24. štiti interese manjine unutar stranke i kaže da članovi koji se ne slažu sa odlukom većine imaju pravo da svoje mišljenje i dalje zastupaju i brane u okviru organa stranke i da za to ne mogu biti pozvani na odgovornost, kao i da grupa od 1/3 članova svakog organa DS-a ima pravo da traži reviziju odluke od višeg organa u stranci.

Da se vratimo na poentu, deo članova Demokratske stranke u javnosti snažno istupa protiv odluka stranke i po mom sudu (a verujem i za većinu članova DS) – ključnih odluka za stranku: članstva u Savezu za Srbiju i bojkotu izbora. Glavni odbor Demokrata je usvojio obe odluke: Za ulazak u SzS (prema podacima koje sam dobio) od 170 članova glavnog odbora koji su glasali, samo 11 je bilo protiv, a 9 uzdržano. Za bojkot izbora od 188 članova glavnog odbora koji su glasali, samo 4 je bilo protiv i 10 uzdržano. Meni ovi podaci ukazuju da je više nego jasno da je ubedljiva većina članova glavnog odbora DS izglasala ove dve važne odluke.

Ukazujući na slobodu govora i mišljenja, naravno da svaki član Demokratske stranke može biti protiv ovih odluka i ne slagati se sa njima. Potpuno je u redu da na stranačkim organima raspravljate o posledicama tih odluka, njihovim efektima i dometima, ali javno protivljenje tim odlukama i potenciranje negativnih komentara kako o savezu, tako i o bojkotu – samo nanosi štetu organizaciji čiji ste deo i umanjuje efekte tih odluka. Sa druge strane, kada se odluke stranke u potpunosti razlikuju od vašeg mišljenja i vaših stavova i kada ste apsolutna manjina u toj istoj stranci – onda je vaš put ili da napustite tu stranku ili da se pasivizirate. Ne vidim da se u medijima odluka stranke može promeniti, a morate biti svesni da šteta koja nastaje ima dalekosežne posledice.

Upravo zbog protivljenja odlukama stranke i javnom iznošenju stavova koji idu na štetu DS- a, deo demokrata je gotovo svakodnevno u medijima, čime se stvara slika podeljenosti, nesaglasja i umanjuje efekat obe odluke koje su demokrate donele. Jedinstvu DS-a ne doprinose ni česte izjave nekih partija da o izlasku na izborima pregovaraju sa delom članova demokrata.

I ono što je takođe važno – da su ishodi rezultata glasanja bila drugačiji, da DS nije deo Saveza za Srbiju i da su se odlučili da idu na izbore, javno iznošenje stavova i kontinuirana negativna kampanja protiv tih odluka bi takođe nanosila štetu stranci i sigurno ne bi doprinela njenom oporavku i jačanju.

Veliki sam pristalica unutar-partijske demokratije i smanjenja partijske discipline, ali ako dovodite u pitanje ključne odluke svoje stranke i javno ih nipodoštavate i smanjujete njihov efekat – to je onda samo rad protiv sopstvene stranke.