PIŠE DARKO MIHAJLOVIĆ: A Vi, kao, ne biste nikoga da nabodete?

Da li ste svesni da živimo u zemlji u kojoj je ogromna većina iskazala simpatije i podršku ženi koja je nokautirala drugu ženu koja je pritom imala i uniformu i obavljala službenu dužnost? Simpatično ili ne, opravdano ili ne – ovo je bilo nasilje!

Bez želje da ulazimo u identitet i motive učesnica sukoba, bez obzira da li su članice SNS, kao što se priča, možemo li da se složimo oko činjenice da je kompletan događaj, uz ono što je usledilo, zastrašujuć? Žena nokautira drugu ženu, a javno mnjenje to zdušno i oduševljeno u ogromnoj većini reakcija na portalima gde se snimak i pojavio - podrži.

Komunalna policajka završila je u nesvesti, žena koja ju je nokautirala uz najjeziviji povik na svetu „Pusti me, imam malu decu!“ ima, zavisno od raspleta političkih previranja i sukoba, ozbiljne izglede da postane novi Žikica Jovanović Španac, a mi ostajemo zanemeli i sa pitanjem koje možda dosad niste sebi nametnuli: koliko smo to kao društvo propali i izvitoperili se kada se ovaj događaj slavi, uveličava i prepričava?

Koliko su na naš društveni simpatički i parasimpatički sistem uticali degenerički stanovnici svakojakih farmi koji 24 sata opsedaju nacionalne frekvence, sa predvodnikom u liku svinjolikog malinara koji je nesrećnu sapatnicu na farmi tukao štakom usred dana u živom prenosu? Koliko smo sistem vrednosti izvitoperili dejstvom iskeženih grimasa urednika novinoidnih fekalija koji u nedostatku ideje koga više da vređaju u potpunoj razuzdanosti udaraju po svojim ministrima? Da li smo svesni da nam čovek koji traži da se u ovoj zemlji pita za sve, svojom višesatnom svakodnevnom neurozom na TV ekranima, konflikt čini legitimnim načinom komunikacije?

Kada sve ovo saberete, nije nikakvo čudo što je žena sa torbom rešila da zaštiti svoju i egzistenciju svoje dece krošeom, zanemarujući preteću kaznu od dve do osam godina zatvora. O visini zaprećene kazne verovatno nije ni znala, ni razmišljala. O čemu je razmišljala u tom trenutku nikada nećemo saznati. Ali… možda je, kao mnoštvo, prihvatila činjenicu da, ako se ne ide u zatvor kada neko pljačka državu npr preko otimačine državnog oružja, neće se ići ni za kroše komunalnoj policajki? Možda je ova žena mislila da, ako država nije znala da finansira uzgoj 12 hektara marihuane usred svoje teritorije, ista ta država neće znati ni za sudar glave nesrećne policajke sa pijačnim betonom? Vrlo moguće da je nova heroina potlačenih masa u Srbiji, videvši kako sa ukradenim doktoratom možeš biti ministar u ovoj zemlji, poželela da pijacu zameni nekom, makar sekretarskom foteljom, pa odabrala krivično delo koje joj je bilo najbliže zbog prirode posla?

Niko od ovog jezivog događaja nije imao korist. Čak ni komunalna policija, koja je otad na još većem udaru odavno besnih građana. Čak ni država, koja je u još jednom pokušaju da selektivno uvodi red povećala nered. Čak ni onaj što 30 godina živi od izazivanja besa u ljudima jer je ovo, čak i za njegov radikalski mozak i ukus, nešto što previše liči na varnicu koja može da se pretvori u požar, a nokauterku u svežu žensku Žikicu. Čak ni opozicija, koja bi sebi opalila metak u, ionako nejake, noge ukoliko bi probala da ekspoatiše ovako jeziv incident.

Od pre izvesnog vremena u sluđenoj i dezorijentisanoj Srbiji pored pijačnog barometra postoji i novi izraz - pijačni nokaut. Jedinu korist od ovog novoustanovljenog fenomena mogli bi da imaju građani, koji su, ili bi da ostanu normalni, koji bi iskoristili ovaj incident kao motiv i stavljanjem prsta na čelo i razmišljanjem o duhovnom ponoru u koji smo dospeli i kako iz njega izaći, u budućnosti mogli da promene stvari. Ukoliko takvih još uvek ima dovoljno u Srbiji.