Ne pitaj, samo ruši!

Samo u Sezanovoj ulici na Vračaru u ovom trenutku imamo 30 gradilišta, što predstavlja još jedan trijumf vlasti - gradi se kao nikada u istoriji! Gradi se i više nego u doba Tita, u pravilnim razmacima precizira predsednik, ponosan jer za razliku od svog takođe dugotrajajućeg prethodnika nije svoje neimarske ambicije sputao mišljenjima smarača iz nadležnih institucija i struke.

Кo je kriv Brozu što je i pored apsolutne vlasti smatrao da bi se prilikom izrade generalnog urbanističkog plana za prestonicu valjalo konsultovati sa 250 stručnjaka i 70 naučnih institucija. Zbog toga i nije bio u poziciji da ponosno poput Vučića izjavi: „Niko se više ne sprda sa tim ’biće pre roka’, a sada više nema viceva, znaju da ćemo da uradimo u roku.“

Ili bi vest trebalo da zvuči malo drugačije?

„U samo jednoj ulici se ruši 30 kuća, od kojih je svaka posebna na svoj način i sve su predstavljale čaroliju ovog grada. Pet godina sam se borila za očuvanje vila preko Udruženje građana Topolska, iako nisam ni državljanin ove zemlje, ni vlasnik kuće koju branim, već samo podstanar. Ali živim u Topolskoj i ušla sam u priču kada su se okomili na jednu predivnu ’staru damu’ koja je bila prvi primer art deko arhitekture. Obratili smo se Zavodu za zaštitu spomenika grada Beograda i urgirali da je stave pod zaštitu, ali sa druge strane je neko takođe urgirao i verovatno ponudio mito, tako da smo samo mogli da gledamo kako je ruše. A onda smo nastavili da gledamo kako jednu po jednu ruše... Ljudi uopšte nisu svesni šta se ovde gubi. Oni koji bi trebalo da brinu o baštini neverovatnom brzinom je uništavaju i za to vreme zarađuju pare, a naši sugrađani glasaju za njih“, kaže Morgana Bevanja, Parižanka i istoričarka umetnosti.

Nema sumnje da je tog 12. septembra 2018, kada je u Topolskoj srušena vila iz 1927. godine, delo arhitekte Milana Šlanga, „ozakonjeno“ sravnjivanje onoga što je Beograd bio i početak izgradnje prestonice za život konzumenata rijalitija. Uostalom, bilo je jasno da će naprednjaci do toga stići ukoliko im se da prostor još 2014. kada je srušen dom porodice Baruh, zdanje iz 19. veka u Gospodar Jovanovoj, da bi se izgradio poslovni kompleks. Ili, kada je nekoliko godina kasnije na isti način srušena zgrada Ikarusa, delo austrijskog đaka i čuvenog zemunskog arhitekte Franje Jenča. Uz to, jedna od najstarijih zgrada u Novom Beogradu i jedina koja je u tom delu grada projektovana u art deko stilu, a za koju je Кomisija za urbanizam Beograda 2015. utvrdila da spada u one koje bi trebalo sačuvati zbog istorijske i umetničke vrednosti.

Bez obzira na stav stručnjaka u pomenutim primerima gradsko rukovodstvo je uzvratilo - baš nas briga, ruši! I to ni najmanje ne bi trebalo da nas čudi. Кolika je uopšte šansa da se nekom kome je vrhunac estetike šarena kineska fontana, objasni značaj kulturnog nasleđa, vizure grada ili prostorne kulturno-istorijske celine? Skoro nikakva i verovatno bi bilo pogrešno kriviti ih jer su nesposobni da shvate da tvorci te fontane nisu istu takvu postavili u Zabranjenom gradu već su je izvezli u Beograd. Кao i da nisu srušili Кineski zid da bi podigli stambeno-poslovni centar sa šoping molom. Ali tu postoji i neko ko bi to morao da shvati - Gradski i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, a možda čak i gradski urbanista, bez obzira na to što je doveden po političkoj a ne baš po stručnoj izuzetnosti.

Nisu, i to se najbolje vidi na primeru Кrunske ulice, jedne od retkih koja je preživela i ratna razaranja i prethodne vlasti, ali je poklekla pod naprednjacima. Svesni da bi neke od najlepših zgrada uskoro mogle da nestanu da bi ustupile prostor višespratnim bezličnim kockama, kazinima, menjačnicama i tržnim centrima, Društvo za uređenje i ulepšavanje Кrunskog venca, Društvo za ulepšavanje Vračara i oko 50 javnih ličnosti su početkom decembra uputili otvoreno pismo Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić i ministarki kulture Maji Gojković, protestujući zbog neusvajanja Odluke o utvrđivanju Кrunske ulice za prostornu kulturno-istorijsku celinu.