"SAMO PREKO MENE MRTVE!" Kako je teklo uvođenje telefona u Beogradu i ko je dobio broj 1

Ugradnja prvih četrdeset aparata, koji su izgledali kao deo nameštaja, je išla poprilično lako, jer su raspoređeni po službenoj dužnosti u državne uprave i razna ministarstva, ali za preostalih deset, koji su namenjeni građanima Beograda, bilo je povuci-potegni. Uprava telefonske centrale, okupila je jednog jutra sve zaposlene. Tu grupicu činili su četvorica majstora (telefonisti), koji su dobili jasno naređenje - da izađu u varoš i ponude trgovcima i većim gazdama u čaršiji, da im u stan ili radnju uvedu telefon.

Nakon ispijene prve kafe, majstori, puni elana i sa telefonskim aparatom u rukama, kao prikladnim uzorkom, kreću u varoš i uz srdačne pozdrave, raspoloženi, razdvajaju se u četiri pravca, kao strelci. Ni na kraj pameti im nije bilo šta ih čeka: ,,Šta!? More idite ljudi, kakav telefon! Beograd i telefon!? Šta vam pada na pamet...” ,,Ali gospodine nije skupo, svega osam dinara mesečno...” ,,More ostavite, jeste li vi pri sebi...”
Tako su se ponašali oni, malobrojni, popustljiviji i koliko-toliko pristojni građani na koje su nabasali, dok je većina bila tako arogantna i neprijatna tokom razgovora, da su majstori bukvalno leteli iz radnji i kuća, dok u stanove nisu mogli ni da kroče. Najratobornije su bile žene koje su često oklagijama vitlale sve do kapije najčešće uz povike: ,,Ju, crna, šta dočekah. To čudo da mi unese u kuću. Dok sam ja živa, vala, nećeš! Samo preko mene mrtve!” i ,, Da mi zvoni to čudo u kući kao da je sudnica ili, bože me prosti, litija...ne dolazi u obzir!”.Kada su majstori videli da ova rabota neće na dobro da izađe, krenuli su sada zajedno, kao tim, da se dodvoravaju i umiljavaju velikim privatnicima kako bi im makar objasnili o čemu se radi. Tragali su za njima po radnjama, ali i, gde drugo nego u kafanama, gde su u jednoj, najzad sreli gospodina koji je bar hteo da ih sasluša. Bio je to Ljubomir Ljuba Bojović, urednik lista ,,Brka”. Nakon pola sata ubeđivanja, Ljuba je konačno pristao. U trenutku, kada je izgovorio sudbonosno ,,da”, četvorica namučenih majstora škočiše od radosti, izleteše na ulicu srećno vičući, uzbuđeno skačući dok su im se u očima video odsjaj radosti i ushićenja kakva se može primetiti samo kod male dece.

Kada je to njihovo veselje ugledao Ljuba, on cugnu gutljaj rakije, pa izađe za njima na ulicu i reče: ,,Čekajte malo, pristajem ali pod jednim uslovom...”. Majstori su ostali zamrznuti u vazduhu čekajući da čuju Ljubinu zapoved. ,,Pristajem da mi uvedete to čudo, ali da mi telefonski broj bude 1, pre svih onih koje ste, do sada, uveli u državnu upravu”.
Pokunjeni i izmoreni majstori, sa ono malo preostale snage se predveče vratiše u centralu i svojim šefovima detaljno preneše tužne i neočekivane dogodovštine sa terena, ali i uslov prvog potencijalnog telefonskog pretplatnika u Beogradu. Uprava je vagala i većala nekoliko dana i konačno donela odluku. Uslov Ljube Bojovića se prihvata! Naložili su majstorima da se prvom privatnom pretplatniku u Beogradu obezbedi telefonski aparat koji će nositi broj 1.

Beogradski trgovci Rajić i Vuković, u Knez Mihailovoj 31, u prodavnici igračaka, imali su broj telefona 11.

Broj telefona kralja Aleksandra I Karađorđevića je bio 13.

Vojvoda Živojin Mišić je imao broj telefona 13-85.

Broj telefona Nikole Pašića je bio 13-00.

Kućni broj telefona Branislava Nušića bio je 16-04.

Broj telefona dr Arčibald Rajsa bio je 13-55.