Kad zajedno jurišaju Srbi i momci sa Kariba

Svi već vrlo dobro znate ko su nam i kakvi bili saveznici u Prvom svetskom ratu. A zapravo - znate li? Pred vama je kratka, a neverovatna priča o ljudima koji su živeli na drugoj strani planete, a 1915. se borili rame uz rame sa Srbima.

Priča tih momaka počinje - na Karibima. Malo ispod Portorika, a malo iznad Venecuele. E, baš tu, u Istočnom karipskom moru, u jednoj grupi ostrva je i Martinik, francuska kolonija u vreme Velikog rata.

Kada je taj rat 1914. počeo, francuska mobilizacija je obavljena i na Martiniku, pa su momci odande, njih nešto manje od 10.000, stigli na kratkotrajnu obuku u Francusku, a odatle, objedinjeni u "kolonijalne trupe" zajedno sa vojnicima iz Senegala, Maroka, Tunisa i Alžira, krenuli kuda ih je ruka francukih vojnih stratega upućivala. Bili su najpre na Dardanelima, kao ispomoć Britancima u nastojanjima da se porazi Otomanska imperija, a kada se taj pokušaj pretvorio u pokolj kod Galipolja, u jesen 1915. deo njih je stigao na oporavak u Solun. Odatle su upućeni malo severnije da, kako znaju i umeju, što hitnije pomognu Srbima koji su bili u povlačenju, usled trojne invazije od strane Austrougarske, Nemačke i Bugarske. Sa njima je, istovremeno, stizala i zima. Nešto ranije no inače, a prilično oštra.

I, u brdima oko mesta danas znanog kao Valandovo, koje je na jugoistoku Makedonije, junaci ove priče sukobili su se sa Bugarima, sprečavajući ih, onako brojnije, da nekoliko dana dođu do pruge Niš - Skoplje - Solun. Ta pruga je, baš u to vreme, bila bitna za spasavanje mnogo toga važnog za finansijsko funkcionisanje države Srbije u budućem izgnanstvu u Grčkoj.

Prvi sukobi sa Bugarima desili su se 22. oktobra, kod Hudova, kada je poginuo i komandant Abadi, kog su, dok su ga nosili sa prve linije fronta, svi vojnici, i pored kiše metaka i artiljerijske paljbe, stojeći pozdravljali salutiranjem.

Oko 800 vojnika Prvog puka kolonijalnih snaga zadržavalo je na frontu širokom čak 13 kilometara znatno brojnije bugarske snage, a veliku podršku im je pružala francuska brdska artiljerija koja je menjala mete kad god bi joj dojavili odakle kreće novi neprijateljski juriš. I, svi juriši su odbijeni, zahvaljujući velikom junaštvu vojnika sa severa Afrike i dalekih Kariba.

Dvadeset i sedmog oktobra, francuskim kolonijalnim snagama, u kojima su bili i oni sa Martinika, ali i iz Tunisa, Senegala, Alžira i Maroka, odjednom su se pridružili - Srbi.

Nije ostalo jasno iz koje su ti srski vojnici tačno jedinice bili, ali je u dnevniku Prvog puka pomenutih "kolonijalaca" ostalo zapisano da je "oko dvadesetak vojnika Kraljevine Srbije, koji se nisu povlačili sa glavninom snaga, priključilo našem puku, na čelu sa poručnikom Milovanom. Odmah im je dozvoljeno da oforme svoj vod". Da, srpski vod, zajedno sa momcima sa severa AFrike i Kariba.

I, baš oni su, zajedno, krenuli u akcije prepada na dobro utvrđene bugarske položaje.

Osmog novembra su se uz litice jednog planinskog visa na kome su bili neprijatelji - neopaženo popeli, a Bugari, šokirani njihovom pojavom - pobegli glavom bez obzira, ostavljajući jednog francuskog zarobljenika koji je tada spasen.

Ostali bugarski položaji kod sela Plavuš su bili i daleko popunjeniji vojskom osvajača i daleko branjeniji, pa su na tom planinskom masivu otpočele velike borbe, uz upotrebu brojnih topova kojima je vojska Bugarske raspolagala. Došlo je i do nekoliko borbi na bajonet, prsa u prsa, a tom prilikom je smrtno ranjen i kapetan Omo, koji je predvodio svoje i one malobrojne srpske vojnike u zajedničkom jurišu. On je pao, ali je pao i bugarski položaj "granični kamen", kako su ga nazvali tokom tih nekoliko dana razdvajanja od francuskih trupa.

Dalji saveznički prodor je, međutim, počela da osujećuje strašna zima. Od 18. novembra temperatura nije prilazila nuli bliže od -15 stepeni na Celzijusovoj skali. Dostava hrane i municije je bila gotovo onemogućena zbog savezničkog položaja na visokim lokacijama a udaljenosti logora, što kod Bugara nije bio slučaj jer su bili i brojniji, i bolje snabdevani. Zima je postajala toliko hladna, da je do početka decembra 148 momaka sa Martinika, koji su poput svojih afričkih kolega, bili u laganim, lanenim uniformama, odneto u pozadinu zbog smrzavanja delova tela. I ne čudi, prosečna najniža temperatura na Martiniku, tokom januara, je 20 stepeni. U plusu.

Svi ostali vojnici su - ostali. I pokušavali nemoguće. Sve dok nije javljeno da je srpska vojska pošla na put kroz albanske planine, da su, severno od ovih položaja, Bugari potpuno zaposeli prugu Niš - Skoplje - Solun, a da je hitno potrebno vratiti se ka jugu i pomoći izvlačenje opkoljenih pukova francuske vojske koji su bili na sličnom zadatku, 57. i 122.

Ali, kada su primetili da počinje odstupanje francuskih kolonijalnih snaga, Bugari su krenuli da ih unište. Pošli su i - ostali zatečeni. Jer, čim su došli do dotadašnjih plitkih rovova njihovih neprijatelja, koji su stigli da se udalje samo stotinak, dvesta metara, oni preostali momci sa Kariba, iz Tunisa, Alžira, Senegala i Maroka, te onih dvadesetak Srba sa poručnikom Milovanom - okrenulo se i - krenulo u juriš.

Na bajonet su krenuli u svoju poslednju decembarsku bitku, te 1915. Na bajonet su je i dobili. Usledio je povratak ka Solunu. A ono što je sledilo tamo... to je već neka druga priča.

Ova je bila o francuskim kolonijalnim trupama koje su se borile za Srbe. I sa Srbima. Priča ne samo o poručniku Milovanu i njegovom vodu, nego i onim momcima iz Tunisa, Senegala, Alžira, Maroka i sa 8.000 kilometara udaljenog Martinika. Koji su jurišali uz naše pretke, da bi se znalo i sada, vek kasnije, šta je to ideja o slobodi.

Bog duše da im prosti.

Darko Nikolić