"Namerno sam to uradio": Kako je poštar NATERAO stanare zgrade da se zbliže

"Detinjstvo provedeno Rakovici, iako siromašno, za njega je bilo srećno, jer je rastao okružen ljubavlju i pažnjom tetke i sestara. Potom je usledila srednja škola, pa vojska. Došao je u kasarnu u Postojni, u Sloveniji, pod komandu mog strica, tada mladog podoficira. Bio je dobar vojnik, omiljen u stroju i van njega.

Po povratku u Rakovicu dočekale su ga loše vesti. Tetka je kopnela pred njegovim očima ophrvana teškom bolešću. Odustao je od studiranja i zaposlio se u Pošti u Rakovici. Sestre su se ubrzo udale, a tetka umrla u jesen 1963. Tada je, u maloj trošnoj kući u Rakovici, prvi put osetio teskobu samoće. Radno mesto poštara, sa svim tim svakodnevnim susretima sa ljudima, bio je njegov beg od te teskobe.

Kada je došao u Poštu na Novom Beogradu, sve je došlo na svoje mesto. Tu je naleteo na Miljanin osmeh, za njega magičan. U tri godine desilo se venčanje, rođenje sina i useljenje u novi stan u blokovima. Teskoba samoće je nestala, kao da je nikada nije bilo. Radio je posao koji voli, imao divnu porodicu. Stanovnici "velike spavaonice" kojima je delio poštu su ga znali po osmehu i ljubaznosti, a komšije u soliteru kao dobričinu velikog srca.

U susednom soliteru, na desetom spratu, desilo se nešto njemu nezamislivo. Komšija Desimir, podoficir u penziji, umro je u dubokoj starosti. Baš on je došao na njegova vrata da mu donese penziju, ali niko nije otvarao. Iz stana se proširio zadah smrti kada je policija provalila u stan, a njemu se vratilo sećanje na onu teskobu koju je davno ostavio u maloj, trošnoj kući u Rakovici. Starac je bio toliko usamljen da niko nije primetio da ga nema, a živeo je u soliteru nalik košnici, pored toliko drugih ljudi.

Nije mogao da podnese pomisao da ljudi mogu da budu toliko otuđeni jedni od drugih, da umesto jedni druge, prigrle samoću i dožive tako tužan kraj.

Nedugo potom, stanovnici Novog Beograda su primetili nešto čudno. Neka pisma i računi su završavali u pogrešnim sandučićima. Nove komšije bi dobijale gomile pogrešne pošte, čak i u sandučićima lokalnih radnji bi se našlo svašta od pošte koja je pripadala nekom od komšija iz okoline. Ljudi su počeli da nose zalutalu poštu komšijama na vrata, ne zbog toga što ne znaju koje sanduče kome pripada, nego više iz radoznalosti da saznaju o čemu se tu radi. Pitali su i svog uvek ljubaznog poštara da im razjasni taj čudni fenomen. On bi samo slegao ramenima i izneo pretpostavku da je to delo lokalne nestašne mlađarije.

"Komšija, meni je najbitnije da doznake i penzije dođu u prave ruke, a potom i preporučena pisma. Za sve ostalo se i vi lepo snalazite".

"A pozivi za vojsku?", upitao je neko.

"E, to će te naći taman i da ukinu poštansku službu", odgovorio bi ljubazni poštar uz poslovičan osmeh.

Trajalo je to pune tri godine, a potom se proredilo i ograničilo na nove stanare. I uprava Pošte se zainteresovala, no na kratko i površno. Novac je stizao u prave ruke, a Novobeograđani su se, tek sporadično, žalili. Oni retki kojima je "lutajuća pošta" baš išla na živac, pa su gnjavili poštara, pisma su, u kratkom roku prestala da lutaju.

1997. ljubazni poštar je otišao u penziju. Okupile se kolege da ga isprate, neko ga je pitao za ta lutajuća pisma.

"Ja sam to radio. Namerno".

Muk zavlada za stolom. Mnogi su sumnjali, ali im se nije uklapalo da bi on, pedantan i uljudan kakav je bio, uradio tako nešto.

"Morao sam. Od kad sam starog Desimira video mrtvog u stanu nisam mogao da svarim to da neki normalni ljudi mogu da žive godinama vrata u vrata sa nekim drugim, istim takvim ljudima, a da ni kafu ne popiju zajedno, da se, praktično i ne poznaju. Ljudi dolaze i odlaze, ostaju sami i zaboravljeni u onim stanovima… Za***ano je to".

Otpio je gutljaj vina i nastavio:

"Čitao sam negde o jednom poštaru u Njujorku koji je to uradio. Ispade da su ljudi svuda isti. I ovde je uspelo, kao i tamo. Ljudi su počeli da se upoznaju, druže. Neki su i po 5-6 godina živeli jedni do drugih, a da nisu znali ni sva imena svojih komšija. Tužno je to. Zato su mnogi završili u samoći, a ja znam kakva je to teskoba. Živ si, a k'o da nisi. Eto, zato sam morao".

Tad mu je prišao otac mog druga, njegov kolega poštar od koga sam čuo ovu priču, i potapšao ga po ramenu:

"E, ako si, vala. Znaš li da su mogli da te suspenduju da se saznalo?"

Pogledao je kolegu i nasmešio se kao i uvek.

"Vredelo bi".

2007. poštar je umro od srčanog udara. Nije bio sam. Miljana je bila kraj njega. Oni koji su prisustvovali sahrani kažu da ne pamte veću. Zasluženo tragom koji je ostavio za života.

Bio jednom jedan poštar, ljubazan i nasmejan. Zvao se Jovica", zaključuje se u objavi na Fejsbuk nalogu "Grof Od Kačulica".