Grad koji se pričao uz vino: Istinita istorija boemskog Beograda

Priča o boemskom Beogradu počinje još 1522. godine, kada su Turci na Dorćolu otvorili prvu kafanu u Evropi, mnogo pre Londona, Pariza ili Beča. Od tada do danas, kafana je bila naša skupština, pozorište, redakcija i ispovedaonica.

Sve počinje od onih najstarijih. Kafana Znak pitanja, prekoputa Saborne crkve, i danas stoji kao živi spomenik 1823. godine. Ime je dobila iz čistog inata, kada su se crkvene vlasti pobunile zbog naziva „Kod Saborne crkve“, vlasnik je na vrata privremeno okačio znak pitanja. Taj „privremeni“ naziv ostao je zauvek. Unutra, miris domaće kafe i duh prošlih vremena i dalje podsećaju na dane kada su se tu kovali planovi za oslobođenje od Turaka.

Nedaleko odatle, na mestu današnjeg Narodni muzej Srbije, nekada se nalazila čuvena kafana „Dardaneli“, prva prava boemska centrala Beograda. Za njenim stolovima sedeli su Stevan Sremac, Milovan Glišić i Janko Veselinović. Kada je „Dardaneli“ srušen 1901. godine, boemi su se preselili u Skadarlija, tadašnju zanatsku četvrt koja je ubrzo postala simbol umetničkog života.

Skadarlija je postala utočište onih koji nisu priznavali autoritete, osim autoriteta dobre pesme i hladnog špricera. U kafanama Tri šešira i Dva jelena noći su provodili najveći sanjari. Tu je Đura Jakšić trošio poslednji novac i na salvetama zapisivao stihove natopljene životom. Pesme koje danas smatramo narodnim blagom često su nastajale upravo tako – u trenutku bola, na zamašćenom papiru, dok bi u pozadini jecala violina.

Kafane su tada izgledale baš onako kako ih i danas zamišljamo: zidovi obavijeni dimom, podovi posuti strugotinom da upiju prosuto piće i karirani stolnjaci – jedina „uniforma“ koju je boem priznavao.

Kako se grad širio, tako se i boemski život selio. Novi centar postao je čuveni „Bermudski trougao“ kod zgrade Politika. Činile su ga tri kafane: „Pod Lipom“, „Grmeč“ i „Šumatovac“. To je bilo mesto gde se „nestajalo“ na dane. Novinari, pisci i glumci kružili su između ove tri tačke kao u začaranom krugu. U „Šumatovcu“ su se dogovarali filmski projekti, u „Grmeču“ pisali tekstovi za sutrašnje novine, dok su se noći završavale „Pod Lipom“, uz tanjir toplog jela.

Za tim stolovima sedeli su Momo Kapor, Dragan Nikolić, Pavle Vuisić i mnogi drugi koji su svojim životom oblikovali duh grada.

Nažalost, modernizacija je učinila svoje. Danas više nema mnogih kultnih mesta. „Pod Lipom“ je postala prodavnica, a duh starog „Bermudskog trougla“ znatno je izbledeo, iako „Grmeč“ i „Šumatovac“ i dalje pokušavaju da sačuvaju deo nekadašnje atmosfere. Nestala je i „Vidin kapija“, kao i brojne male kafane koje su imale samo jedan sto i konobara koji je znao šta gost pije čim ga vidi na vratima.

Ipak, uprkos svemu, duh beogradske kafane nije nestao. Možda su karirani stolnjaci zamenjeni mermerom, a salvete ekranima, ali suština je ostala ista. Kafana nije u zidovima, ona je u potrebi čoveka da zastane, da se poveri, da uz muziku pronađe sebe i na trenutak zaboravi vreme.

Jer pravi Beograd i dalje živi tamo gde se ljudi smeju kroz suze i gde se najveće životne istine, kao i nekada, pronalaze na dnu „zarošenog“ bokala.