Cveće, sveće i tišina

Dečak od trinaest godina, njihov vršnjak, školski drug. Kažu dobar, kulturan, talentovan, odličan đak koji je osvajao medalje na školskim takmičenjima. Dečak koji se sa njima veselio predhodne večeri na proslavi rođendana. Da li je neko mogao da pretpostavi da će već ujutru da napravi svoj krvavi pir.

Mnogo je pitanja na koje tražimo odgovore na koje ćemo dugo čekati, a možda ih nikada i nećemo dobiti. Teško da i najveći i najiskusniji stručnjaci mogu da nam objasne šta se zapravo desilo. Iz prostog razloga što se ovde, u ovoj zemlji, na ovim prostorima nikada nešto slično nije dogodilo. Zato što je neuporedivo sa bilo čim što je do sada viđeno, doživljeno i opisano. Kažu, treba vremena, nema dovoljno tačnih informacija a previše je proizvoljnih i neproverenih. Preuranjeni odgovori i zaključci mogu napraviti još veće probleme.

A odgovori i objašnjenja su nam potrebni. Ne iz radoznalosti i znatiželje. Nego da možemo da se nekako odredimo prema celoj situaciji, da stvari i pojave nekako nazovemo. Čak ne ni da bismo ih razumeli. To je sada jako teško. Nego da bismo nekako prihvatili realnost koja nas guši, pritiska kao teško breme koje jedva nosimo i sa kojim jedva funkcionišemo. Razumnog objašnjenja ovde nema jer razum u stanju šoka u kome se još uvek nalazimo, ne može da prihvati samo objašnjenje - dogodilo se nezapamćeno, nezamislivo...

Nemoguće i nerealno je očekivati da ovakva objašnjenja prihvate porodice smrtno stradalih. Nemoguće je da to prihvate i razumeju deca. Šta da im kažemo, kako da im objasnimo kada smo i sami uplašeni, zbunjeni, očajni...

Stradaloj deci je život prekinut tek što je počeo na najstrašniji mogući način. Njihovim porodicama predstoje godine i godine žalosti i tuge. Ne da bol prestane, jer "vreme leči rane"... nego da nauče da žive sa njim. Pitanje je da li će ikada uspeti u tome, da li će se ikad oporaviti.

Učenicima te škole, a ima ih preko hiljadu, ostaće strašna trauma za ceo život... strah i strepnja pri svakom polasku u školu. I za to će biti potrebno mnogo vremena i napora, mnogo posvećenosti i ljubavi da se šok nekako prevaziđe i na najbolji mogući način prođe kroz proces suočavanja sa istinom da se stravičan zločin zaista desio. I ne tamo negde daleko, ne u nekom filmu ili video igrici, nego baš tu i baš njima.

Sada još traje proces negacije. "Ne, nije se desilo"... odbija mozak da prihvati surovu realnost. I za to treba vremena. Svako mora da nađe neki svoj način da nastavi dalje. Ne da zaboravi, nego da nastavi da živi sa tim teškim i bolnim ožiljcima. Ono što je svakako bitno, jeste da deca ne ostaju sama sa svojim potisnutim mislima i strahovima i bez objašnjenja koja bar donekle mogu da razumeju i prihvate. Dobro je da pričaju o tome sa roditeljima, sa nastavnicima, sa vršnjacima, najbolje sa stručnjacima, pedagozima i psiholozima. Oni znaju kako da pričaju sa njima, kako treba da se obrate tim tananim, teško ranjenim mladim dušama. Znaju da im objasne da se desilo nešto mnogo strašno, što se jako retko dešava i da je to užasan zločin a ne herojstvo i junaštvo kako neki već pokušavaju da ga predstave na društvenim mrežama.

Stresno je i bolno njihovo okupljanje oko škole, na trgovima, oko spomenika. Na mestima gde se sva žalost i bol, sva patnja okuplja na jednom mestu. Strašno je na sahranama njihovih vršnjaka. Nijedan roditelj nikada ne treba da sahrani svoje dete. Život je uređen da bude obrnuto.

Ali, na duge staze, sva ta okupljanja i postoje da bi bila bar malo lekovita, da ožalošćeni, zbunjeni, uplašeni... shvate da nisu sami, da je podjednako teško mnogim drugima. Možda se tako bol i patnja malo ublaže i podele.

Istovremeno su užasno bolni i veličanstveni prizori okupljene dece osnovnih i srednjih škola, građana... gomila zapaljenih sveća, belog cveća, balona, plišanih igračaka, čokoladica i loptica, koje ostavljaju na mestu stravičnog zločina. Sa svakim cvetom koji spuste ili svećom koju zapale, sa svakom suzom koju puste... odlazi bar malo njihovog bola i olakšava se težak teret njihovim dečijim dušama. I dobro je da ti tužni i veličanstveni skupovi traju i nastavljaju se iz dana u dan. I ne samo pored njihove škole i ne samo u Beogradu. U svim gradovima Srbije, u mnogim gradovima regiona vide se slični prizori. U Zagrebu, Podgorici, Tuzli, Sarajevu, Prištini... Dan žalosti je i Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. I u Hrvatskoj i Makedoniji mnoge manifestacije počinju minutom ćutanja.

Cveće, sveće i tišina... Dugačke bele kale, bele ruže, baloni... plišani medvedići... I snažne poruke koje razdiru dušu, ali i opominju i podsećaju da se ništa slično nikada i nigde više ne ponovi.

"Roditelji-pričajte sa decom"... najsnažnija je i najčešča poruka koja se ostavlja. "Pamtićemo vas i voleti zauvek"...

I moćna poruka od baka Gordane:

"Spavajte anđeli, na planeti je mrak. Probudićemo vas kada pronađemo prekidač za zrak svetlosti...

Dr Slavica Plavšić