Od Partizana i Reala, dresa SFRJ, do poroka i posla radnika

Naime, čuveni fudbaler ovukao se u ilegalu, skoro 30 godina nije se pojavljivao u medijima, a sada je u razgovoru za Sport Klub u koprodukciji sa Sportnetworkom NS, dao opširan intervju u kojem je govorio o najzanimljivijim momentima karijere, kao i odluci da ne govori decenijama za medije. Kako kaže, to je bila lična odluka.

- Da, lična. Posle svega toga imao sam nekih problema, uložio sam u jednu firmu neka sredstva koja su mi zbog bombardovanja i svega onoga što se dešavalo, propala, doživeo sam finansijski gubitak. Posle toga sam se razočarao. Pao sam u neku letargiju, depresiju i još neke dodatne loše stvari su se dešavale u mom životu, tako da sam se bogami jedno deset godina borio sam sa sobom i uz pomoć familije, mog brata Bojana i jedne doktorke koja mi je puno pomogla, uspeo sam da se stabilizujem i izlečim od depresije“, priča Predrag Spasić i objašnjava kako su poroci uticali na njega, kao i da je, posle svega krenuo iz početka:

- Pa, meni kada se to sve izdešavalo, malo više sam se povukao u sebe jer sam krivio samog sebe što sam dozvolio da se meni to desi. I onda sam se sklanjao od ljudi, bilo me je iskreno i sramota svega. Tako da je neko vreme prolazilo. Sada imam 58 godina, može da se desi da završim, da upišem tu trenersku, pa da vidim. Nikad nije kasno.

Spasić objašnjava šta danas radi.

- Radim u jednoj firmi koja se bavi uvozom robe iz Turske, tu sam kao neki pomoćni radnik koji to distribuira dalje širom Srbije.

O Realu...

Sa velikim uspehom Spasić je nastupao za Partizan, a onda je usledio poziv Real Madrida koji je, i njega samog iznenadio.

- I meni je bilo neverovatno. Kada smo završili Svetsko prvenstvo dobili smo odmor. Otišao sam do Crne Gore i posle tri, četiri dana dobio sam poziv od tadašnjeg sekretara FK Partizan Žarka Zečevića da hitno doputujem do Beograda, jer je jedan klub zainteresovan za mene. Nije mi u prvom trenutku ni rekao o kom klubu se radi. Došao sam sutradan u klub i on mi je rekao da je Real zainteresovan, da hoće da me kupi i da već sutra možemo da idemo za Madrid da se potpiše ugovor. Tako da sam i ja bio tu zatečen, iznenađen, svašta mi se u glavi vrzmalo. Da li je to realno, da li je moguće, tako da dok nisam potpisao ugovor da sam siguran sto posto ja i dalje nisam verovao.

Posle samo dve prvoligaške sezone u dresu Partizana usledi poziv najvećeg kluba na svetu.

- Tako je. Pogotovo što sam ja voleo engleski i nemački stil igre. Neki dobri klubovi iz Engleske i Nemačke su tada bacili oko na mene, ali ovo je bio kao grom iz vedra neba. Imao sam sreću da me Real angažuje i da uđem u istoriju kluba kao Srbin koji je igrao za tako veliki klub.“

Dolazak u Real za Spasića je bio veliki izazov. Tako, objašnjava, kako je Madrid izgledao iz njegovog ugla.

- Slažem se, teško je bilo, pogotovo što sam bio odbrambeni igrač. Teško je i špic igraču i veznom, ako mu ne krene kako treba, a kamoli meni na tako osetljivoj poziciji. Imao sam nesreću da sam pre početka prvenstva na nekoj utakmici u Valensiji jeo njihovu paelju i dobio trovanje koje me dosta iscpelo, izgubio sam pet, šest dana priprema i fizički se nisam osećao spremnim kao što sam nekada bio. I njihove pripreme su drugačije, navikao sam na jači rad, dok se tamo više radilo na tehnici i uigravanju. Mogu reći da sam tada bio spreman nekih 70 posto i to me je koštalo u Realu. Možda i onaj autogol ne bih postigao… Kasnije sam imao sreću da za trenera dođe Radomir Antić, rekao mi je da imam dve nedelje fore da maksimalno treniram, da se pripremim i da će mi ukazati šansu do kraja prvenstva, što je i učinio. Tada sam dva tri puta bio u timu kola i meseca u Španiji. Sećam se zadnje utakmice koju smo odigrali u prvenstvu protiv Barselone, opet sam Salinasa dobro pazio, pobedili smo ih 1:0 i ceo stadion me baš gromkim aplauzom ispratio, znajući da ću otići u Osasunu.“

Autogol karijere

Ono po čemu ga mnogi pamte jeste autogol u meču sa Barselonom. To je momenat, koji bi, kako ističe, promenio u karijeri.

- Da. To je jedina stvar koju bih promenio da mogu. I što sam relativno mlad prestao da igram, a prestao sam sa svojih 30 godina. Ta ružna uspomena zbog autogola me je stalno proganjala i ostavljala loš pečat. I sada kad pogledam taj gol, deluje mi nestvarno da mi se onako nešto desilo. Ali… izgleda da se i takve stvari nekad događaju.

- Golman je krenuo na loptu i rekao da je njegova… Zaklonio me je i ja sam bukvalno bio zatečen, da li tamo ili ovamo i ne znam, postavio sam glavu baš gde ne treba. Najgore mi je bilo kad su navijači Barselone skandirali moje ime. Pobedili su nas tada 2:1.