Dobri Dobrev - starac koji je dobrotu nosio u imenu i velikom srcu

Ovo je tekst o starcu napisan malo pre njegovog jubilarnog 100. rođendana.

Starac Dobri Dobrev je bio poznat u celoj Bugarskoj. Asketa, odšelnik, besrebrenik, a u isto vreme ktitor mnogih bugarskih hramova i manastira. Prikupljanje priloga za obnavljanje Božjih hramova, bilo je njegovo glavno zanimanje poslednjih nekoliko decenija. Darivao je hramovima ogromne sume, a sebi nije ostavljao ni groša.

Dobri se mogao ugledati na ulicama bugarske prestonice u svako vreme. Nisu mu bili strašni ni mraz, ni nesreća, nije se bojao da ostane gladan, niti se srdio kada bi sretao ljude bezosećajne prema njegovom bogougodnom delu. Lice njegovo je uvek sijalo blagošću i krotošću. Bio je spreman da poljubi dečiju ruku, koja bi spuštala monetu u njegovu činiju; bio je spreman da govori o Bogu sa svakim prolaznikom; da blagodari za prilog.

Ipak, starac Dobri Dobrev nije bio prosjak. Nije želeo da ga nepoznati ljudi spašavaju, želeo je da sam spasi svoju dušu. Može li se nazvati prosjakom čovek koji ne brine za svoje potrebe i koji sakuplja novac za visoke misije, daleke od materijalnih dobara?

Darivati hramu znači darivati dolazećim pokoljenjima, ulagati u svetlu, blagočestivu budućnost, u umnožavanje čovekoljublja. Tako je smatrao starac Dobri i nije tražio nikakve zahvalnice i priznanja.

Poštovao je ljude i nije čuvao u duši nikakvo zlo. Video je da je svet oko njega egoističan, i nije očajavao, već je davao primer svojim prilozima. Zato mu se mnogi klanjaju.

Sudbina besrebrenika

Mnogo šta iz života starca Dobrog je ostala tajna. Dobri Dobrev nije želeo da bude poznat, i nije hteo da objavljuje detalje svog života. Bilo mu je dovoljno što ga znaju kao dobričinu, koji je sakupljao novac i prilagao bugarskim hramovima i manastirima. Nije smatrao da je njegov život važniji od zajedničkog dela.

Ovaj čovek, široko otvorenog srca rodio se 1914.godine u selu Bajlovo, poznatom kao mala domovina drugog velikog bugarina - Elina Pelina. Ono se zagubilo negde u zapadnim ograncima Ihtimanske Srednje Gore.

Deda Dobri imao je četvoro dece. Dvoje od njih je nadživeo. Jedna od kćeri se brinula o njemu, premda živi u Sofiji. Nije skrivao ogorčenje, koje su mu donosili lažni glasovi o tome da je ostavio decu bez nasledstva i razdelio novce, koje su potomci dobili nakon podele porodične imovine. Stoga se i detaljima o porodici nije delio.

Iz njegove prošlosti se zna da je u ratu ogluveo zbog granate koja je pala tik uz njega. Šta ga je podstaklo da postane Božji putnik,o tome nije govorio. Sam Elin Pelin pisao je: „Lepo je moje rodno selo, lepo, ali vrlo bedno.“ A deda Dobri je činio to mesto duhovno bogato.

Koliko su se sećali stanovnici sela, deda Dobri je obilazio hramove i manastire po Bugarskoj, prikupljao priloge i pomagao im. Njegovi seljani su skoro svakog dana, videvši ovog dobrog samarjanina, bili apsolutno sigurni u to, da će on dati gde treba svaku kovanicu koja padne u njegovu činiju. Bili su sigurni i u to da ni jednom nije sebi ništa ostavio.

Skromni dom za veliku dušu

Današnji dom deda Dobrija nalazi se svega nekoliko koraka od kuće-spomenika njegovog poznatog meštanina Jelina Pelina. Jer je svetitelj iz Bajlova odavno postao pravi asketa i ostavio lagodnosti svog rodnog doma naslednicima i rođacima. Dobri je živeo u malom, bednom sobičku u dvoru seoske crkve u čast ravnoapostolnih Kirila i Metodija. Premda je imao krevet, ipak je više voleo da spava na podu: ne želeći da se koristi nikakvim dobrima savremene civilizacije. Na stolu njegove skromne sobe su samo parče hleba i polovina paradajza. Međutim, njemu je to bilo dovoljno da preživi dan.

U zimsko, hladno i neprijatno jutro ljudi su ga mogli videti zasučenih rukava, u starom crnoj pregači kako nosi daske ili vedra sa vodom kroz crkvenu portu. Pored hrama je stajao stolarski materijal i mašine. Renoviranje krova je završeno, ali je predstojalo još da se obnovi staro zdanje. Novac za njegovo obnavljanje, prirodno, priložio je dobri deda. Bez obzira na godine, aktivno je pomagao u radu lokalnim radnicima.

Seosku crkvu je sagradio majstor Gančo Trifonov 1884. godine i čuva se kao spomenik kulture. Ipak, nedavno se bajlovski baćuška upokojio, pa je povremeno dolazio sveštenik iz susednog sela da bogosluži. Zato je deda Dobri ujutru sam otvarao crkvu, a noću je zatvarao.