Monah kojeg i Bog “sluša“

Prema legendi, manastir je dobio ime po rečima Vlahinje, devojčice Nikoline koja je čuvala ovce, i koja je na pitanje Turaka, gde je manastir i ima li hajduka, odgovarala samo sa “nušću nimik“, što bi u prevodu značilo “ne znam ništa“. Osmanlije su je tu posekle. Kada su je ožalošćeni roditelji našli, oko njene glave plamtao je plavičasti oreol. Volovi, koji su vukli kola sa detetovim telom, hteli su da idu samo ka manastiru. Sahranili su je u porti manastira, a na njenom grobu podigli malu kapelu koja se danas naziva “svetinja“ i u narodu se veruje da ima lekovita svojstva.

Prema predanju crkvu je sazidao vojvoda Bogosav nakon 1376. godine, kada je oblast severnog Braničeva pripala knezu Lazaru. Nimnik se kao metoh manastira Ravanica prvi put pominje u ravaničkoj povelji, a u turskim poreskim knjigama od prve polovine 16. veka. U svom izveštaju iz 1733/34. godine Maksim Ratković daje opis vrlo stare crkve, zidane kamenom, sa svodom od kamena, neokrečene i pokrivene šindrom. Nimnik je paljen i rušen za vreme Кočine krajine i nakon Prvog srpskog ustanka, a u značajnoj meri obnovljen 1825. godine, o čemu svedoči Joakim Vujić. Kasnije je izgrađen konak u kome je 1851-1853. godine radila jedna od prvih škola u kraju.

Manastir je prolazio kroz različite faze. Poznato je da je Slobodan Milošević pomogao izgradnju novog konaka, i da se tu krio za vreme NATO agresije. Do nedavno manastir je bio u teškom stanju, oronuo i bez hodočasnika. Tada je vladika Ignjatije za igumana postavio oca Jeliseja Trojičkog. Čim je došao u manastir, o. Jelisej se latio posla. Za nepunih 6 godina, manastir se sasvim preporodio. Posao koji je o. Jelisej uradio u njemu, teško da bi izvela i neka ozbiljnija firma. Oni koji se sećaju manstira pre o. Jeliseja i sada jedva da mogu da prepoznaju.

U međuvremenu manastir je postao duhovno središte mnogih mladih monaha i iskušenika. Ne postoji više nijedna prazna kelija, a u nekim spavaju po više monaha. U poslednje vreme, o. Jelisej vraća mlade iskušenike, jer nema smeštajnih kapaciteta da ih primi.

U odnosu na većinu drugih manastira, u kojima je ostao još po koji monah, Nimnik je pun mladih monaha. Šta je tajna uspeha o. Jeliseja teško je dokučiti. Ali da bi bolje razumeli ovaj nesvakidašnji fenomen, nabrojaćemo samo neke stvari koje se odvijaju u ovom manastiru.

I od ranije je poznato da se na grobu devojčice Nikoline dešavaju čuda. Mnogi hodoćasnici koji su dolazili da im pomogne i zaleči od bolesti, doživeli su iscelenja. Imao sam priliku da čujem od više hodočasnika da su doživeli isceljenja nakon molitava koje im je čitao o. Jelisej. U poslednje vreme, veliki broj bračnih parova koji nemaju decu dolaze na molitve. O. Jelisej pored molitava koje čita ima poseban ritual, kroz koji prolaze bračni parovi. Prema saznanjima od o. Jeliseja i sestre Stefanide, ogroman broj njih je dobilo potomstvo.

O. Jelisej se bavi i hunanitarnim radom. Pomaže ljudima u kraju, koji su u finansijskim problemima, ili nisu u mogućnosti da obavljaju svoje svakodnevne obaveze. Materijalno pomaže siromašne i bolesne. U manastiru je razvio čitavu ekonomiju. Imaju ovce, koze, svinje, zečeve, kokoške, golubove … Oko svega toga se brinu monasi, a ponekad im pomažu i hodočasnici koi ostanu na neko vreme u manastiru. Sam o. Jelisej se pored građavinskih radova, bavi i gajenjem stoke: muze koze, šiša ovce, doji male prasiće itd. Sve u svemu, čovek je neumoran.

Dan mu počinje u 5 sati ujutro, a završava posle ponoći. I pored silnih poslova, on nalazi vremena za molitvu i duhovno uzdizanje. Redovno prati bogoslovsku literature. Uz to, on je završio dva fakulteta – elektrotehički i bogoslovski. Čudo od čoveka! Međutim, upravo je o. Jelisej primer pravog monaha i crkvenog čoveka, koji se ne bavi politikom i samopromovisanjem. Daleko su od njega politički i crkveni tračevi. On se čvrsto drži monaških zaveta i odlučno sledi Hrista.

Pitamo se samo: gde bi nam bio kraj, kada bi imali više ovakvih monaha i duhovnika!?