Jedan dan života

Srbija je zemlja u kojoj, po svemu sudeći, mi, osobe sa invaliditetom imamo pravo na samo jedan dan života. Taj dan je 3. decembar, Međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Tog dana možemo da zatražimo sve i isto tako možemo da čujemo mnoštvo obećanja i opravdanja zašto sve ono što bi nam poboljšalo kvalitet života nije ostvareno.

Naravno da su ta obećanja i opravdanja jedno veliko ništa jer su ih davali i daju diletanti bez konkurencije, koji su sebe nazivali i nazivaju ministrima za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, počev od baštovana iz Jovanjice, preko šofera guvernerke, za koga su ekstemiteti isto što i genitalije, zakjučno sa aktuelnom gospođom, kojoj je mnogo važnije da joj se boja epidemiološke maske slaže sa bojom haljine od toga kako žive osobe sa invaliditetom.

Dakle, čim prođe 3. decembar mi kao građani prestajemo da živimo. No, koliko god sistem radio na tome da nas uspava i marginalizuje, pod tepih se ne mogu gurnuti problemi i pitanja koji nas opterecuju.

Kad malo bolje razmislim, postavljanje bilo kog pitanja bilo kojoj instituciji u ovoj zemlji je besmisleno, kad u Srbiji sva pitanja treba usmeriti ka njemu, čoveku sa kojim je u stvari i počeo naš sveukupni sunovrat, pa... Predsedniče Srbije, pitam vas!

Zašto sam pre nekoliko meseci, u nameri da se raspitam o proceduralnim pitanjima vezanim za invalidsku penziju u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Odsek za osobe sa invaliditetom morao da pozovem ni manje ni više nego jedanast brojeva telefona, da bih se na kraju vratio tamo odakle sam i krenuo ne dobivši nikakav odgovor?

Zašto je u godinama „svenarodne renesanse“ i „zlatnog doba“ invalidska penzija 17.000 dinara?

Zašto osobe sa invaliditetom starije od 18 godina nemaju pravo na banjsko lečenje? To nije nemoguće - do 2012. godine, to pravo je važilo jednom u pet godina.

Koliko je osoba sa invaliditetom zaposleno u onih sto fabrika koje ste vi lično napravili i otvorili?

Zašto, na primer, obrenovački vlastodršci ponižavaju i ignorišu tamošnje Društvo za dečiju i cerebralnu paralizu uz poruku da će svi problemi koje ova organizacija ima biti rešeni čim kolektivno pristupi SNS-u?

Pošto ste Vi gospodar svih ministarskih i direktorskih portfelja, hoćete li tražiti smene svih odgovornih u ustanovama za smeštaj osoba sa smetnjama u razvoju, u kojima su prema dostupnim izveštajima te osobe čak stavljane i u metalne kaveze?

Država može pred nama, našim potrebama i obavezama koje je dužna da nam ispuni da žmuri koliko hoće, moze da nas smešta i u sabirne centre, mi danom rođenja nismo i nikad nećemo pristati na jedan dan života.

Mi ćemo ipak doći do našeg cilja, pozvaćemo sve građanke i građane Srbije, kao i evropske institucije, da budu naši partneri u procesu stvaranja dostojanstvenih uslova za život osoba sa invaliditetom. Taj dan nije daleko.

Nebojša Krompić, član Glavnog odbora Demokratske stranke