Pismo iz invalidskih kolica: Osramoćen i ponižen, ja sam državi samo broj

Svakako zvuči neverovatno, ali da nisam išao tim putem, danas ne bih bio ovo što jesam niti bih bio ovde gde jesam. Imao sam i imam pred sobom cilj do kog želim da stignem. Zato se, prolazeći kroz žar i trnje nisam ni opekao ni povredio. Ja ne znam kakav je osećaj kad čovek sam pređe ulicu, ne znam kakav je osećaj kad trčiš ili igraš fudbal, ali znam nešto mnogo važnije, kako je živeti sa dostojanstvom.

Uzalud moje lično dostojanstvo kad u Srbiji, nas osobe sa invaliditetom država tretira kao brojke. Ona, država, smatra da je prema nama ispunila obavezu onog dana kad nam isplati mesečni iznos tuđe nege i pomoći. E, to boli. U koju prašnjavu kancelariju, punu naših neobrađenih predmeta za invalidske penzije ste gurnuli poštovanje prema nama?

Da vam pomognem kako bi ga što pre pronašli, reći ću vam da u Palati Srbije sigurno nije jer smo tamo osramoćeni i poniženi još decembra 2017. kada je predsednik Srbije organizovao prijem povodom Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, a da ljudima koji su na prijem došli čak ni stolica nije ponuđena.

Poštovanje prema nama nije ni u Er Srbija jer je tamo, iste 2017. na delu demonstrirana diskriminacija kad autističnom detetu nije dozvoljeno da uđe u avion. Poštovanje nas nije ni u Pozorištu lutaka u Nišu jer je tamo dete sa smetnjama u razvoju brutalno izbačeno iz istog, zato što se oglašavalo tokom predstave. Nije ni u Ustanovama za smestaj osoba sa smetnjama u razvoju, jer su tamo neretko zlostavljani.

Na koji način uspešno da pronađete naše dostojanstvo, vi koji odlučujete o našim sudbinama? Opet ću vam pomoći. Predlažem vam da živite naše živote bar mesec dana. Sedite u invalidska kolica, uzmite bele štapove, lezite u postelju i svoje ministarske, poslaničke, opštinske plate zamenite za naše mesečne iznose tuđe nege i pomoći.

Nakon toga sigurno ćete se setiti gde je poštovanje koje nam toliko dugujete. Vi, koji mislite da ste vlasnici mog života, zapamtite, prezirem sažaljenje i okretanje ljudi na ulici koji kad me vide ubrzaju korak. Dobio sam priliku da živim, ta prilika se ne propušta. Zato nikad neću klečati pred vama i nikad vam neću ispuniti želju da budem građanin drugog reda.

Nebojša Krompić