ISPOVEST SAMOHRANE MAJKE "Dali su mi otkaz, mobingovali, ali vraćam se jača nego ikad"

- Još uvek ima pravde! Dobila sam prvu bitku, od mnogih koje tek predstoje. Sud je usvojio moju prvu tužbu i poništio nezakonito rešenje konkursne komisije za pedagoga u OŠ „Sveti Sava“ u Toponici, opština Knić.

Prilikom tog zloupotrebljenog konkursa sam, kao samohrana majka, ostala bez posla i nasilno, protiv svake logike i čovečnosti izbačena iz sistema posle skoro decenije rada. Moje maloletno dete, čiji sam jedini roditelj, i ja smo ostale bez sredstava za egzistenciju, s obzirom na to da nam je moja plata bila jedini izvor prihoda za život.

U OŠ „Sveti Sava“ u Toponici, radila sam od 2011.godine, sa prekidima - ukupno 5 godina i 6 meseci. Osim zamena, u pomenutoj školi radila sam od trenutka upražnjenosti radnog mesta na 50% - od septembra 2016. godine, a od juna 2017. godine sam radila na upražnjenom radnom mestu na 100%.
Na moj rad nikakvih pritužbi nije bilo - oduvek sam imala izuzetnu saradnju sa učenicima, roditeljima, kolegama, rukovodstvom škole. Radila sam brojna istraživanja, analize, radionice, stručno se usavršavala i unapređivala nastavu o čemu svedoče brojna pisana dokumenta.

Školske 2019/2020, protivno volji kolektiva, na funkciju direktora stupa novo lice, i istog trenutka počinje mobing nada mnom i nad mojom bliskom drugaricom, Marijanom Nešović Stefanović. Marijana je imala 10 godina radnog staža i izuzetne uspehe u radu. Četiri godine je radila na upražnjenom radnom mestu. Dobila je otkaz bez ikakvog obrazloženja, a na njeno radno mesto su dovedene - namerno upotrebljavam ovaj izraz, dve osobe znatno nižih kvalifikacija. To se desilo u najvažnijem i najtežem periodu njenog života.

U trenutku najveće žalosti, dva meseca nakon što mi je iznenada preminuo otac (najveća podrška i oslonac), novoizabrana direktorka mi je oduzela 50% norme, na koju je zaposlila lice koje nije bilo tehnološki višak i otvoreno mi, pred svedocima, više puta naglasila da ima diskreciono pravo da me ne primi u radni odnos na neodređeno vreme. Takođe, rešenjem sam raspoređena na rad u izdvojenom odeljenju, gde nikad nijedan pedagog nije bio raspoređen. Uslovi su bili krajnje nehumani. 
Dve nove koleginice (škola je imala 150% norme i sve smo imale po 50%) su radile u matičnoj školi. Za pomoć sam se obraćala apsolutno svim relevantnim institucijama. Tadašnjem ministru M.Š. sam se čak i lično obratila. Nažalost, ili sam ostajala bez odgovora ili mi je rečeno da te institucije nisu nadležne za moj problem, i upućivale bi me dalje. Svako pismo i mejl čuvam kao dokaz.

Skoro 17 meseci je trajala moja borba, koja je, kao što sam naglasila na početku, tek prva u nizu. Prilikom te borbe, moje zdravlje je ozbiljno narušeno, za šta posedujem lekarsku dokumentaciju. Posle skoro decenije rada na određeno vreme, volontiranja i zamena, prvi put sam osetila nadu kada je Ministarstvo prosvete odobrilo konkurse za rad na neodređeno vreme. Preporuka Ministarstva o zapošljavanju bila je nedvosmislena - svrha ovih konkursa je zapošljavanje lica koja najduže rade na određeno vreme, vodeći računa o kvalitetu rada. Moje nade su bile uzaludne...

Direktorka škole je odbila moje žalbe kao neosnovane. Nakon toga sam rešila da se obratim Sudu, iako sam sa raznih strana dobijala „upozorenja“ da više neću kročiti ni u jednu ustanovu, da će mi sva vrata biti zatvorena, da više nikad neću raditi, da tužbom nanosim veliku štetu školi, i „kao nezahvalno pseto ujedam ruku koja me je hranila“.
Posle tužbe su usledile brojne klevete na moj račun, kojima su direktorka i njeni saradnici opravdavali nezamislivu nepravdu koju su mi učinili. Te laži su ozbiljno ugrozile moj lični i profesionalni ugled, kao i zdravlje.

Sud je dokazao da još uvek ima pravde, i da postoje ljudi koji pošteno rade svoj posao. Zahvaljujem se svim prijateljima koji su bili uz mene kada je bilo najteže - ne želim da ih nabrajam da im ne bih nanela štetu. Upoznala sam i neke nove prijatelje, ljude sa velikom dušom. Divni ljudi, hvala vam od srca. Biću uvek tu za vas...

Svaka suza moje ćerke, moje majke i svaka moja suza, a bilo ih je mnogo, svaka naša neprospavana noć i grčevita borba za egzistenciju - neka ide na vašu dušu. Zapitajte se kakvo ste zlodelo učinili izbacivši jednu samohranu majku, i po svim merilima najboljeg kandidata, na ulicu.

Budući da imam gomilu dokumentacije, i da je apsolutno svaka stavka na mojoj strani, nemam čega da se stidim. Želim da, s vremena na vreme, podelim po neki dokument sa vama, a kasnije i sa širom javnošću.

Dragi moji prijatelji, borite se za svoja prava! Nema predaje!