PAKAO MAJKE I DETETA "Sa temperaturom od 40 šetali nas po bolnicama u tri grada" | Život | Direktno

Web portal Direktno.rs koristi kolačiće i Google analitiku u svrhu merenja i prikazivanja oglasa koji su prilagođeni vama. Kliknite na dugme Prihvatam kako biste pristali na ove postupke i zadržali korisničko iskustvo koje je prilagođeno vama. Saznaj više

Život

Direktno.rs

03. 01. 2021. 13:38 21

PAKAO MAJKE I DETETA "Sa temperaturom od 40 šetali nas po bolnicama u tri grada"

Jelena Milosaveljvić iz Vladičinog Hana, majka deteta (2) koje je dobilo temperaturu višu od 40 stepeni, opisala je pakao kroz koji su dete i ona prošli pošto nisu hteli da ih prime na dečije odeljenje, niti da daju infuziju detetu, ni u Vladičinom Hanu, ni u Surdulici, ni u Vranju. Uz konstataciju: "Neće nas ubiti korona, poubijaćemo se sami", poslala je svima poruku kroz šta prolaze pacijenti koji nemaju Covid-19, a ni deca nisu izuzetak.

Prenosimo vam njenu ispovest:

"Nikad nisam verovala da ću i ja biti jedan od onih roditelja koji će tražiti pravdu preko Fejsbuka. Doduše, i ne tražim je ovde, već ću zaista presaviti tabak i tužiti nekoga istog momenta kad mi dete ozdravi. Neka ovo bude opomena njima, da nikad više neću dozvoliti da se ovako nešto desi, i neka bude opomena za vas, šta sutra vama i vašem detetu može da se desi.

Dakle da počnemo, hronologija jedne dečije sudbine za koju će neko da odgovara.

20.12 - treći dan otkako sam pozitivna na Covid-19 i prvi dan kako Radomir dobija temperaturu 38.5. Suprug, tada još uvek negativan, vodi ga kod pedijatra i Rade do subote pije sirup augmentin. Dijagnoza - upaljeno grlo. Ne znamo da li je pozitivan jer "nije bitno da li je pozitivan, ne testiramo decu".

26.12. suprug se testira, pozitivan je.

29.12. Utorak - nakon tri dana zatišja i naizgled ozdravljenja, u utorak popodne Rade dobija 38.8. Sa pedijatrije nas vraćaju kući jer medicinska sestra više veruje digitalnom toplomeru koji je pokazao 36.6, nego detetu koje gori i koje je febrilno, što bi uočio i laik, a kamoli medicinski radnik. Dolazimo kući, momentalno mu merimo temperaturu, 39.5.

Zovem istu onu medicinsku sestru koja mi je vratila dete kući, upućujem joj par reči brižljivo odabranih, vraćamo se na pedijatriju. Konstatuju da mu je grlo i dalje upaljeno. Stavljaju mu čepić i vraćaju nas kući. U 2 sata te noći, Radomir dobija 40.2. Počev od tog momenta do 31.12. ujutru, dete bukvalno dižemo iz mrtvih na svaka četiri sata dok menjamo kombinacije sirupa i čepića za snižavanje temperature, sve prateći instrukcije doktora sa pedijatrije, ili iz hitne - zavisi koje je doba dana/noći.

U sredu dobija prvu dozu antibiotika Pancef, u četvrtak 31.12. ga povraća nakon druge doze. Temperatura se konstantno vraća na 40 čim prođe siromašno dejstvo sirupa protiv temperature.

Od 30. decembra uveče Rade biva nemoćan da unese makar jedan gutljaj hrane i vode.

31.12. Dan poniženja i pakla, dan zbog kog će neko zažaliti čim izvadim dete odavde.

Nakon četiri sata bezuspešnih pokušaja da nahranimo i napojimo dete, i temperaturi koja opet skače, kao i prolivu i povraćanju koji su počeli (kao da nam nije bilo dovoljno muke), spremamo stvari za bolnicu i idemo u Vladičin Han po uput za dečije odeljenje u Surdulici.

Na dečijem u Surdulici nas prima izuzetno ljubazna i profesionalna doktorka koja zaključuje da Rade ipak ima koronu, i piše izveštaj sa preporukom pedijatru u V. Hanu da dete uputi na pedijatriju u Vranju. Dete kom uveliko skače temperatura, stavljamo nazad u kola i idemo u Han po uput za Vranje. Tamo se krste od ovih u Surdulici, ali nam ipak daju uput. Stižemo u Vranje, upućuju nas u dečiju kovid ambulantu.

Ulazim u čekaonicu. Medicinska sestra ćaska sa poznanicom na ulazu, a ja čekam sa beživotnim detetom bez ijednog pitanja zašto smo ovde i kad ćemo kući. Izlazi pacijent iz ordinacije, medicinska sestra i dalje ćaska. U tom momentu već je oko 15 sati. Podižem dete i kucam na vrata ordinacije. Medicinska sestra besno prekida svoj važni razgovor sa poznanicom i viče nam da ne ulazimo. Pritisak mi već skače na 200, moje strpljenje je pregaženo i čekam samo još jedan njihov pogrešan korak da se pretvorim u ludaču koja će dići celu bolnicu na noge.

Nakon 10 minuta medicinska sestra odlučuje da udostoji majku sa dvoipogodišnjim detetom i kreće da se dovikuje s nama iz ordinacije. I dalje smo u čekaonici. Na pitanje kada je dete rođeno i kako se zove, konstatuje da takvo dete ne postoji.

- Postoji, gospodjo, upravo ga držim u krilu.

- Ne, ja nemam takvo dete ovde. Odakle ste?

I zatim čujem kritike na račun ovih iz Hana koji "po ko zna koji put šalju pacijente njima u Vranju".

Posle deset minuta ga pozivaju da uđe.

Doktorka mu gleda grlo i zaključuje da "ovi nisu normalni, kakva korona, dete ima strašnu gnojevu anginu". Govori kako će nas slati na ATD (za koji će se ispostaviti da je na drugom kraju grada) da ga testiraju, pa da se vratimo kod nje. Ja je prekidam, pokazujem joj dete koje mi je klonulo u krilu i koje gori i opominjem je da dete ima 40 temperaturu, da je povraćalo. Nije unelo u sebe gutljaj tečnosti i zalogaj hrane od sinoć. U tom momentu dobilo je i proliv. Pitala sam da li će moje dete primiti infuziju. Rekli su da neće i da je to kovid bolnica, nakon čega sam tražila uput za dečje odeljenje gde bih tražila infuziju za dete.

Ona odgovara da ni tamo neće da mu daju infuziju.

U tom momentu se pretvaram u onu malopre pomenutu ludaču koju više nije briga ni za šta i ni za koga osim samo sopstveno dete i oslobađam bes koji su svi oni, "medicinski" radnici, gomilali u meni dva dana ranije.

- Slušajte vi mene, ja odavde ne idem dok moje dete ne primi infuziju. Ne znam da li vam delujem neozbiljno ili, možda moje dete sve ovo umišlja. Ali, ja odavde neću izaći dok mi ne kažete ko može mom detetu da da infuziju.

Šalje nas u hladnu čekaonicu da mu izmerim temperaturu pre nego što krenemo. Sa suprugom koji stoji na vratima ambulante razmatram koga da zovemo, koga da alarmiramo, spominjemo i zaštitnika prava pacijenata, i novinare i advokate, sve čega se u tom momentu seti nemoćan čovek sa malim detetom koje umesto da bude odmah hospitalizovano, od 11h do 16h provodi vreme u kolima i po čekaonicama tri grada na jugu Srbije. Vadimo toplomer, 40.

Opet ga kao vreću prenosimo iz bolnice do kola i idemo na ATD. Ulazimo, i sestra koja mi nije ni dala priliku da izvadim uput, počinje da maše rukama i pita me šta ću ja ovde sama bez uputa. U tom momentu ruke nekontrolisano počinju da mi se tresu - nikad to u životu nisam doživela - prekidam je, govorim joj da smesta spusti ton i počinjem da vičem ja njoj. Već je 16.30, ja sam bez hrane i vode sa klonulim detetom i više ne odgovaram za svoje postupke.

Ona me smiruje rečima "evo sad ćete da uđete smirite se ne brinite se, ne tresite se", na šta joj ja odgovaram da se tresem jer sam besna.  Ulazimo unutra, i na moje zaprepašćenje, ovako malom detetu rade antigenski test - onaj duboki bris iz nosa koji su meni radili. Drže mu glavu i noge, on neutešno plače, a ja mu naglas govorim: "Izvini sine, mama će da ti se oduzi za sve, neko će da plati". Zatim ga šalju na vađenje krvi gde ga odjednom, kao neki anđeli u belom u onim kombinezonima, okruzuju mladi ljudi koji za trenutak skidaju blato sa medicinskih radnika i njihovog "morala" od kog mi se od samog jutra povraćalo.

Donose mu čokolade, sokove, ćevape, pričaju mu priče, ubeđuju ga da jede. Odbija sve. Dolazi sestra i obaveštava nas da je negativan. Krećemo nazad kod one doktorke iz covid ambulante. Već je 17-17.30h, njemu je temperatura preko 40. Daje mu koktel injekciju, urbazon i diklofenak i piše mi terapiju - pet injekcija penicilina za pet dana.

Pitala sam hoćemo li sada na Dečije odeljenje ovde u Vranju, da primi odmah jednu, na šta je ona odgovorila da treba da se primi u Vladičinom Hanu.

- Čekajte, hoćete da mi kažete da ćete me opet terati da dete sa temperaturom 40 stavim nazad u kola u kojima smo od 11h jutros i vodim u Han da primi injekciju i gde niko ne može da mu da infuziju?! Zašto mi ne napišete uput za dečije odeljenje ovde?

- Pa, znate, uh, nemojte idite u Han vi ste iz Hana.

Rade plače i samo zbog toga odustajem od namere da krenem da bacam stolice po ordinaciji i pretim tužbom. Vraćamo se u auto i nazad Han. U kolima dok mi dete spava u krilu i gori, zovem pedijatra u Hanu. Pitam je da li može dete da primi infuziju u Hanu. Upoznata je sa svime što se izdešavalo. Rekla je da dete ne može da primi infuziju tamo, čak ni u Hitnoj pomoći.

Spuštam slušalicu. Stižemo u Han kod nje, mere mu temperaturu 39.3. Saopštava mi da ne sme da mu da penicilin jer je temperatura previsoka, a ništa nije ni jeo, ni pio skoro 24 časa. Daje nam uput za Surdulicu, isto ono odeljenje gde su nas poslali u 12h tog jutra.

18.30 dečije odeljenje u Surdulici, primaju nas. Čekamo doktora kog su pozvali. On stiže i sluša celu moju priču i krsti se. Na moju informaciju da ih iz Vranja psuju što šalju pacijente iz Hana kod njih, on kaže: "u pravu su", verovatno na račun svoje koleginice od jutros.

Detaljno pregleda Radeta i kaže da je on sigurno bio pozitivan u zadnjih deset dana. Da ima i gnojevu anginu i da moramo da ostanemo jer će da kolabira ovako dehidriran. Sve to vreme meni dete sedi u krilu kao beživotna krpena lutka. Svestan, ali odsutan potpuno.

Sestra obaveštava doktora da moraju da testiraju i mene i Radeta na koronu, iako je dete testirano pre dva sata. Ukoliko smo pozitivni, moramo kući. Srećom, bili smo negativni i Rade i ja.

- Eh... U kakvoj državi mi živimo. Koliko smo mi bedni kao narod. Što nas neko ne gađa odozgo, samo da pritisne dugme i da nas uništi - rekao je doktor, na šta sam se složila.

Hrabro moje dete, četiri sata je ležao na meni ćuteći dok je primao infuziju i ostale lekove koji su polako počeli da ga dižu iz mrtvih. A ja sam se osećala kao da sam izdala sopstveno dete. Jer, i ja i svi mi smo dozvolili da nam rade ovo što su nama radili danas. Zato što ćutimo, neodgovorni i nestručni "ljudi" bez morala, etike i empatije leče našu decu.

Danas smo po prvi put osetili užas, pakao, nemoć, jer se dete razbolelo u doba korone ali - ne od korone. Ne daj bože da vas zadesi neka druga bolest osim korone, jer negu nećete dobiti, lekare nećete naći.

Danas smo doživeli da dete, koje je u 11h primio prvi lekar znajući da ima 40.3 i da nije jeo i pio, dakle takvo dete u 21.veku narednih sedam sati vozimo u kolima u tri grada, zatvaraju nam se vrata, odbijaju da ukažu pomoć, prebacuju nas iz jednog dvorišta u drugo. Doživeli smo da ga dva puta u roku od dva sata testiraju na Covid-19, kao da ne veruju sami sebi ni prvom testu? Šta da je bio prvi put pozitivan, a sada negativan, ili obrnuto? Da li bi mu radili i treći test, koji bi presudio?! Ko se ovde igra s nama?

Ušli smo u Novu godinu u bolničkoj sobi, bez tate i supruga, sami, a ovu suzu u detetovom oku nikome neću da oprostim. U 03h se probudio i rekao mi kao iz vedra neba: "Mama, ja te mnogo volim. I tatu volim iznad oblaka, kao Zariju".

U 04h je tražio ćevap, sok i vodu. Konačno je uspeo da jede i pije, i zaspao. Ne znam koliko ćemo biti u ovom sobičku veličine kutije šibica, ali obećavam ti sine, neko će da odgovara za tvoje maltretiranje i suze danas, čim izađemo iz bolnice. Izvini sine, i u moje i u njihovo ime", zaključila je Jelena Milosavljević iz Vladičinog Hana.

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku preuzmite našu aplikaciju za Android ili Iphone.

Komentari 21

ostavi komentar
Vidi još

Ostavi komentar

Da biste komentarisali vesti pod Vašim imenom

Ulogujte se

Obmana

Zoran Živković [27.01.2021.]


Video dana

Negde u Rusiji...

Anketa

Da li je država efikasna u borbi sa mafijom?

Rezultati