Baka Radmila godinama gleda kroz prozor čekajući sina

Najvažniji događaj za nju je dolazak poštara koji svrati jednom mesečnom da joj donese poljoprivrednu penziju i kome sa radošću skuva kafu, kako bi bar na pola sata imala sa kim da porazgovara a da to nisu životinje.

Dok nam pokazuje stare, izbledele fotografije, iz njene ispovesti saznajemo da joj je suprug preminuo pre dve godine, da joj je deset godina pre toga preminula ćerka i unuka, a da joj je sin otišao za Rusiju i da ne zna ni kako je, ni kada će doći.

- Ostao mi je samo on, ali ga nisam videla 15 godina i ne znam ni kako je, da li je dobro, da li nije mogao da dođe jer nije dobio papire. Ne krivim ga, samo da mi je živ i zdrav, ali volela bih da ga pre nego što umrem vidim bar još jednom. Ne znam ni zašto me crna zemlja više ne uzme, ovo nije život, a u grob ne mogu živa - priča za JuGmediu ova starica.

Priseća se kako su se raniji svi okupljali kada dođe januar i njihova krsna slava Sveti Jovan.

- Bude puna kuća, pa od miline i radosti ja ustanem u četiri ujutru i počnem da mesim hleb, spremam doručak, ručak, a devojčice su najviše volele moj slatki hleb, koji kažu nisu nikada u gradu jele - priča starica i u tom trenutku joj naviru prve suze.

Setila se kako joj je unuka poginula u saobraćajnoj nesreći, udario je kamion kada je krenula na posao, pa je posle toga njenoj majci a staričinoj ćerki, od bola i tuge prestalo da kuca srce.

- Nema ništa gore na ovome svetu nego kada roditelj nadživi svoje dete. Eto, mom Miloradu se posrećilo, otišao je na večni počinak, a zašto mene Bog još čuva, đavo će ga znati.

Ničega se kaže više ne boji, pa i da je pojedu vukovi, koji dolaze često do kapije, čuje ih i vidi sa prozora, pojeli su joj do sada nekoliko kokošaka i jednu kozu, ali ni za to ne mari.

Ništa joj kaže, ne treba, čeka dan kada će se pridružiti svojoj unuci, ćerki i mužu, a do tada, ostaće željna, kaže, da samo još jednom vidi sina ili da čuje kako je, da li se snašao, oženio i da vidi unuku, ali sve više gubi nadu da će doći, mada nam priznaje da kada zalaju psi i dalje trči do prozora da vidi da ne dolaze baš oni.

Dok nas ispraća do kapije pokazuje nam ostatke ljuljaške koju je deda pre 40 godina napravio za svoje unuke.

- Eto, tu su se ljuljale obe, sada je propala od kiše, sunca, snega, a i šta će mi više, nikome ni ona, kao i ja, ne treba tako stara i propala - kaže nam na kraju razgovora ova baka koju život nije nimalo mazio.