Život
31. 10. 2020. 08:04 0
(VIDEO) Poslednja beseda mitropolita Amfilohija
Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije juče je izgubio životnu borbu sa koronavirusom, od 6. oktobra je vodio bitku sa opakim virusom, ali, nažalost, nije uspeo da pobedi. "Đedo" je preminuo, a iza njega su ostale borbe za svetinje i mudre reči, kakve su svakako one upućene 9. oktobra iz Kliničkog centra Crne Gore (KCCG). Ujedno, to je bila i njegova poslednja beseda, koju je preneo Radio Svetigora.
Amfilohije je danas preminuo u 83. godini u KCCG, a pre više od tri nedelje mu je dijagnostikovan koronavirus, kada je i primljen u ovu ustanovu. Borio se mitropolit sa opakim virusom, stanje mu je variralo u međuvremenu, ali se sinoć pogoršalo, priključen je na respirator, a jutros je, nažalost, izgubio poslednju bitku.
Poslednji put se Amfilohije obratio tri dana nakon hospitalizacije u Kliničkom centru Crne Gore, a tu besedu vam prenosimo u celosti:
"Sveti Vladika Nikolaj, koji je održao čuveni govor na Lovćenu prilikom prenosa moštiju Petra Drugog Lovćenskog Tajnovidca, posle rušenja od strane austrougarskih okupatora 1916. godine Crkve Svetoga Petra, rekao je, između ostaloga, da se Bog stara i brine o deci i bolesnicima, a cetinjskom mitropolitu je podario krst da nosi. I zaista cetinjski mitropolit se trudi da nosi i svoj krst i krst Mitropolije crnogorsko-primorske – Mitropolije Crne Gore, učestvujući i ovom bolešću u patnjama i stradanjima miliona ljudi širom sveta, pa sve do predsednika Amerike Donalda Trampa.
Učestvujući u nošenju toga krsta sveukupnoga sveta i Mitropolit se evo danas, hvala Bogu, pričestio Tela i Krvi Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista na praznik Svetog Jovana Bogoslova, apostola ljubavi, od koga smo i naučili Hristove reči da su dve glavne zapovesti: ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom i svom snagom svojom i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ljubav kao načelo ljudskog života. I upravo, rekao bih, da je Bog je poslao patnju čovečanstvu da bi ga iscelio od mržnje, od samouobraženosti, od egoizma, od samoživosti, da bi čovečanstvo shvatilo da smo ipak mi, ljudi slabašni i nemoćni na zemlji, i da je jedini Bog koji daje istinski život, ne samo ovaj prolazni život od danas do sutra. Ovakva stradanja i podsećaju na dostojanstvo ljudsko, večno i neprolazno dostojanstvo, jer čovek je biće stvoreno za večnost, a ne za prolaznost i ništavilo. Bog koristi ta sredstva da nas podseti da smrt nije poslednja reč ovoga života, nego samo priprema za ono što je večno i neprolazno – za večno Carstvo Boga ljubavi – Oca i Sina i Duha Svetoga. U to ime ja pozdravljam i blagosiljam svima onima koji se brinu za moje zdravlje, moleći da se brinu i za zdravlje svih koji stradaju, ne samo ovde u bolnici u Crnoj Gori nego širom sveta.
Sveljudska je patnja koja je danas zavladala i molim se Gospodu da Bog oprosti grehe svima ljudima i da nas vrati sebi i jedni drugima i večnim vrednostima, tajni večnoga života, da umanji patnje jer nije lako nositi svetu ovu patnju i ovo što se danas događa. Neka bi blagoslov Gospodnji bio na svima, naročito na onima koji se sećaju i mene, jer vidim da je mnogo ljudi sa raznih strana koji se sećaju i mole za mene, i hvala na njihovim molitvama. Nadamo se u Gospoda da ćemo nastaviti naše delo i da je ovo priprema za nastavak dela, ako Bog da.
Pomenusmo crkvu na Lovćenu, u poslednje vreme zapanjujuće je govoreno u Crnoj Gori nikada više 1918. godina, što znači nikada više oslobođenje, namesto da se kaže nikada više okupacija 1916. godina i kapitulacija Crne Gore. Prvi put u njenoj istoriji – kapitulacija 1916. godine. I veliki kralj Nikola se očevidno pokolebao u jednom trenutku i poverovao da će Austrougarska, Nemačka, da pobedi, pa se povukao. Kapitulirala je njegova vojska, on je napustio Crnu Goru i hiljade ljudi su otišli u zatvore širom Austrougarske, među kojima je bio i obnovitelj crkve na Lovćenu Mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo Dožić, koji je držan celo vreme rata u zatvoreništvu. I onda se nije čuditi što 1918. godine narod, koga je kralj Nikola ostavio, više nije hteo da ga glasa, odnosno njegovog sina naslednika, nego je za naslednika glasao njegovog unuka. A i on je sam bio za stvaranje Kraljevine Jugoslavije, samo što eto, po ljudskoj slabosti, vlastoljublje i samoljublje, osnovni greh ljudski, i njega, velikoga kralja, pod stare dane je savladalo. Ali ne umanjuje to njegov značaj , a u isto vreme ne umanjuje značaj obnove crkve koju je okupator srušio 1916. godine i koja je obnovljena 1925, i ako bude Gospod dao obnoviće se ona ponovo.
Niko neće da dira ovaj mauzolej koji je po duhu nastavak onog spomenika Franje Josifa, koga su pripremali da podignu 1916. godine, srušivši lovćensku crkvu i izbacivši Njegoša sa Lovćena. Bio je pripremljen spomenik Franje Josifa, a ovaj mauzolej je po duhu nastavak toga spomenika Franje Josifa. I on je svedočanstvo jednoga vremena i on će ostati mauzolej, ali će morati da se skine prokletstvo sa Crne Gore koje je ostavio Sveti Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac: Prokleti bili ako me ne sahranite u ovoj crkvi koju sam ja ovde sagradio.
Posle učešća u ovoj patnji sveopštoj Mitropolit crnogorsko-primorski, noseći svoj krst, dužan je da skine to prokletstvo sa Crne Gore, da se iscelimo od tog duha okupatorskog koji je zavladao od vremena okupacije Austrougarske da bi se zacario onaj Duh Božiji, Duh slobode, Duh Hristovog vaskrsenja:
"O preblagi, tihi učitelju,
slatka li je sveta bistra voda
s istočnika tvoga besmrtnoga!
Od tvoga su svetloga pogleda
uplašene mrake iščeznule,
od tvoga su hoda sveštenoga
bogohulni srušeni oltari;
voskresenjem smrt si porazio,
nebo tvojom hvalom odjekuje,
zemlja slavi svoga spasitelja!“
(Luča mikrokozma Svetog Petra II Lovćenskog Tajnovidca).
To je ono čega je svedočanstvo bilo i treba da ostane Crkva Svetog Petra na Lovćenu, proslavljajući Boga živoga, proslavljajući Crnu Goru i ovaj narod ovdje koji se vratio Bogu i Crkvi Božijoj poslije osamdesetogodišnjega lutanja njivama gladi i bezbožnštva, njivama bratoubilaštva i bogoubilaštva. Vrijeme je da se ponovo vratimo Bogu i kroz Boga da se vratimo jedni drugima, a vraćajući se Bogu i jedni drugima, vraćamo se, ako Bog da, i onim svetinjama koje su ugradili preci naši u nas i u naše istorijsko biće.
U to ime blagoslov Božiji svima, na mnogaja i mnogaja blagaja leta!", govorio je Amfilohije u poslednjoj besedi 9. oktobra.
Komentari 0
ostavi komentar