Darinka Grujić-Radović majka srpskoj ratnoj siročadi

Balkansko je područje, na nesreću, imalo pregršt takvih poglavlja. Dva rata koja su zahvatila i Srbiju i ostatak sveta ubedljivo su donela najviše stradanja. A najtežu sudbinu doživelo je na stotine hiljada mališana ostavljenih bez roditelja, čitavih porodica, domova i - detinjstva. Da nije u ondašnjoj Srbiji bilo dame sa nadimkom "Mama Grujić", ubedljivo bi ih bilo i mnogo više.

Jer, ko god bi odlučio usvojiti na stotine i hiljade mališana bez roditelja, taj bi na sebe preuzeo i posebnu roditeljsku ulogu. Tako je i gđa Darinka Grujić-Radović (1878 – 1958) svojevremeno prepoznala da će njena "porodica" biti od onih sa mnoštvom članova - iako nijednog od njih ne spajaju krvne veze.

Ta porodica nosila je ime "Srpsko-američki dečji dom". Njena glava bila je upravo Mama Grujić, iako valja pomenuti da je imala i nesebičnu pomoć "sa strane". Njena priča, iako vezana za decu iz Srbije, počinje hiljadama kilometara daleko od naše zemlje.

Još pre no što će se posvetiti zbrinjavanju ratne siročadi, Darinka Grujić-Radović već je gradila svoj humanitarni "staž". Njena misija započinje u trenutku kada se pre Prvog svetskog rata kao srpski emigrant obrela u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovde postaje predsednica udruženja "Srpska žena", i ta je organizacija blisko sarađivala sa američkim Crvenim krstom. Tokom ove saradnje Darinka upoznaje Džona Frotingema, Amerikanca koji će narednih godina odigrati značajnu ulogu u misiji pomaganja deci koja su se našla u vrtlogu rata.

Predratni period Darinka je mahom provela sakupljajući novčana sredstva namenjena za pomoć Srbiji. Među njima je bila i Frotingemova donacija u visini od 10 hiljada dolara, ujedno i najveća do tada suma poklonjena Darinkinoj organizaciji. Gđa Grujić-Radović u međuvremenu je provela mnogo vremena pričajući mu o teškim uslovima života srpske ratne siročadi. Njena svedočenja potakla su Frotingema da po tom pitanju učini i nešto konkretno, čime se rađa ideja o tome da iz Amerike put Srbije krene čitav kontingent bolničke opreme.

Zahvaljujući Frotingemovoj donaciji, Darinka najpre uspeva da u Sremskoj Kamenici osnuje "Dom za ratnu siročad". Sklonište je odmah pronašlo 2.200 mališana, dok istovremeno deo poklonjene medicinske opreme biva upućen u Beograd. Džon Frotingem ubrzo poklanja još jednu donaciju: ukupno 200 hiljada dolara, uz 200 bolničkih kreveta, nekoliko lekara i pratećeg medicinskog osoblja, iz Amerike je dopremljeno u Srbiju.

Krajem 1914, u tada već ratom zahvaćenu Kraljevinu Darinka stiže sa namerom da se u potpunosti posveti brizi o ugroženoj deci. Iznova se udruživši sa Frotingemom, najpre osniva dve bolnice na samom jugu zemlje, u Đevđeliji i Skoplju. Naredna destinacija biće grad Šabac, gde pod svoje uzima decu koja su ostala bez roditelja nakon austrougarskih zločina. Tamošnji utisci definitivno će je opredeliti da odlučno nastavi sa humanitarnim radom.

Ratne neprilike, pritom, nimalo joj nisu išle na ruku. Dom za ratnu siročad u Sremskoj Kamenici već tada je zbrinjavao veliki broj dece, a Darinka je mališane pronalazila na svakom koraku - po gradovima, varošima, spaljenim i uništenim selima, kraj puteva gde su završavala nakon pogibije roditelja... Koliko god je bilo moguće pokušala ih je skloniti na sigurno, te se i njena "porodica" iz dana u dan nastavila uvećavati.

S obzirom na ratne okolnosti, uslovi za tako nešto u Srbiji svakako nisu bili idealni. Od tada pa tokom narednih godina, "Dom za ratnu siročad" otpočeće neobično putovanje po čitavoj zemlji.

Pre no što će započeti nesvakidašnju "turneju", Darinka svoju sve veću porodicu najpre zbrinjava u beogradskoj opštini Mladenovac. Nakon toga se upućuje u Niš, da bi do kraja 1915. godine ratne prilike primorale srpsku vojsku na povlačenje preko Albanije. U istom periodu, Grujić-Radović kreće put Skopja, gde uspeva smestiti decu u prostorije jedne škole. Potom nastavlja ka Bitolju i Đevđeliji, ali sticajem okolnosti, ubrzo biva prinuđena da pređe u susednu Grčku - najpre u Solun, a nakon toga u Atinu.

Za sve ovo vreme, ovom putujućem Domu prirdružuje se i sve više dece. Rat je tek zašao u drugu godinu, a ogroman broj njih već je ostao bez roditelja. I Mama Grujić, pritom, morala se snalaziti iz dan u dan: tako su, primera radi, tokom boravka u Solunu utočište našli pod američkim šatorima, dok su ih u Atini tamošnji vojnici razmestili u obližnje vile i školske prostorije.

Zna se i toliko da je umrla 1958. godine, te da je sahranjena na beogradskom Novom Groblju. Ipak, lokacija njenog groba do danas nije pronađena, budući da njenog imena nema u evidenciji sahranjenih. Uprkos tome, Darinka Grujić-Radović ostaće upamćena kao jedna od najaktivnijih humanitarki u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, ali i kao žena koja je značajno doprinela učvršćivanju američko-srpskog prijateljstva.