Košarkaš bio 22 dana u ćeliji: Bežim iz ovakve Srbije

Košarkaš Sokolca iz Republike Srpske je u Srbiju došao 14. marta, kada nije bilo na snazi vanredno stanje, da bi ga 30. marta policija privela pod optužbom da je kršio mere karantina, iako Todorović za Direktno.rs ističe da od dolaska u Srbiju nije napuštao kuću oca.

- Kada se osvrnem na ovaj period proveden u pritvoru, sve je to bilo čudno i nelogično. Jer, došli su na rođendan da me odvedu u pritvor, nisam ni tortu stigao da pojedem. Najpre mi nisu rekli da će da me hapse, već da samo treba da odem u stanicu da nešto potpišem. Odjednom je došla marica, situacija se promenila, a sudija je oko 22 sata rekla da ću morati u pritvor zbog kršenja mera karantina. A policija me je iz kuće odvela u četiri popodne - rekao je Nikola za Direktno.rs, a zatim je dodao:

- Bio sam kod oca u kući, jer sam bio svestan da ne mogu da budem kod bake koja je ona izložena virusu. Bio sam kod oca u izolaciji, koju nijednog trenutka nisam prekršio. Mislio sam da znaju gde sam. Da je trebalo, baka bi prijavila očevu adresu, da se na njoj nalazim, međutim niko nam to nije rekao. A koliko sam vodio računa, svedoči to što nisam ni izlazio napolje, baka mi je taksijem poslala tortu, po koju nisam ja izašao već otac.

Više od tri nedelje ste bili u zatvoru, kakvi su bili uslovi?

- U Pirot smo stigli u dva sata posle ponoći i uslovi su bili užasni. Prve večeri nisam mogao da zaspim, a manjak sna sam imao i narednih dana. Kasnije sam se malo navikao. Bio sam 22 dana u zatvoru, praktično sam među poslednjima ostao iza rešetaka. Pored mene je bilo još osam, devet momaka. Pre mene su na slobodu izašli ljudi koji su prekršili izolaciju i policijski čas, dok je meni ostalo da čekam. Bilo mi je mnogo teško, uslovi su bili katastrofalni. U toaletu smo imali samo "čučavac", bilo je prljavo i prašnjavo, a higijena u sobi nije bila na zavidnom nivou. Hrana je bila u redu i komandiri su bili korektni, ali su uslovi zaista bili teški. Imao sam 60 minuta priliku da šetam po krugu. Ja sam to vreme koristio da treniram i to me je izvuklo. Jednostavno, takve uslove ne može svako da izdrži.

Kako ste sve podneli?

- Nije mi uoošte bilo jasno zbog čega sam tu. Po dolasku u Leskovac se nisam kretao napolju, nisam kršio pravila, a u zatvoru niko nije mogao da mi kaže do kada ću biti zatvoren. Advokat mi nije dolazio 14 dana, ta neizvesnost me je ubijala. Najteže mi je palo što sam postupio po pravilima, a na granici nisam dobio nikakav papir i 10 dana po dolasku u zemlju nisam imao nikakvu informaciju. Nisam gledao televiziju u tim trenucima, jer sam potpuno apolitičan i hteo sam da skrenem misli sa tih teških tema. Samo sam sa malim krugom prijatelja pričao o celoj situaciji, bukvalno su mi i oni pričali kada je policijski čas. Eto, to je dokaz kolilko sam pratio sve informacije.

Prethodne tri nedelje su se pretvorile u iščekivanje?

- Svakog dana sam nešto čekao, a da ni sam nisam znao tačno šta. Nisam znao kada će me pustiti na slobodu, jer su neki izlazili, a neki nisu. Nije mi uopšte bilo jasno zašto sam tu, advokat je tražio da mi se ukine pritvor, što je tada odbijeno. A zatim sam imao to suđenje 22. aprila, kada je sudija odlučila da mogu da izađem na slobodu.

Kako ste se informisali u zatvoru?

- Jedine informacije sam dobijao kada nekome dođe advokat, pa nešto kaže. Ali, to sam znao samo za njihov slučaj, ne za moj. Bio sam van tokova informacija, pa nisam znao da je pokrenuta peticija kako bih izašao na slobodu, kao ni da je u javnost izašla moja pesma. Zahvalan sam svima na podršci, bila je od pomoći svakako i uticala je na to da budem pušten na slobodu ranije.

Šta vam je u ta 22 dana prolazilo kroz glavu?

- Razmišljao sam o tome da nađem neki izlaz, trunku pozitivne nade. Bio sam svestan toga da nisam kriv i da nema potrebe i razloga da budem tu i nadao sam se da ću svakog trenutka izaći na slobodu. Posle 15, 16 dana sam se navikao na život u zatvoru, a kada su mi rekli da 22. aprila imam suđenje u Leskovcu, ništa mi nije bilo jasno. Slušao sam tu razne priče, te da mi sleduje zatvorska kazna od jedne ili tri godine, da ću nositi nanogicu, da će mi biti izrečena novčana kazna... Iskreno, nadam se da će se potvrditi moja nevinost i to da ništa nisam zgrešio.

Da li vas je boravak u zatvoru ojačao ili slomio?

- Iz ove priče izlazim samo jači i na sve ovo gledam kao na lekciju. Moram da shvatim da kada me je ovako nešto snašlo a da nisam ništa uradio, šta li bi tek bilo da sam nešto skrivio. Verovatno bi mi bilo sedam puta teže. Sve mi je ovo pomoglo da shvatim u kakvoj državi živim. Pitao sam se zašto se to meni desilo, ali sam uspeo sve da prebrodim i da mentalno jači izađem iz svega. Iskreno, u zatvoru mi nije bilo svejedno, jer sam iščekivao nešto od jutra do mraka i nisam znao šta će se desiti sa mnom.

Sada vas očekuje suđenje, branićete se sa slobode?

- Imam 12. maja suđenje i iskreno ne znam šta će biti. Nadam se da nema nikakve osnove da budem kažnjen, nadam se da neću dobiti neku zatvorsku ili novčanu kaznu, kao i da neće biti potrebe ni razloga da nosim nanogicu. Jednostavno, njihova greška može da mi učini život mnogo drugačijim, jer će mi u tom trenutku propasti košarkaška karijera. Ako dobijem zatvorsku kaznu, posle godinu ili tri ne bih mogao da se vratim košarci, pa bih morao da tražim nešto drugo da radim. A u vodu bi pao sav trud koji sam do sada uložio.

"U inostranstvu da gradim karijeru"

Nikola Todorović ističe da ga je ovakav postupak države razočarao i da nema nameru da se vrati.

- Iako volim moju Srbiju, gledam da idem što dalje i da u inostranstvu gradim košarkašku karijeru. Cilj mi je da živim u nekoj drugoj zemlji i da upoznajem nove kulture - zaljučio je naš košarkaš u razgovoru za Direktno.rs.