Vukov ponosni tata objasnio zašto nema predaje

"Hteo sam da podelim sa vama: Ovo je moja pozadina telefona. Za mene je ona podsetnik jednog trenutka dugogodišnje borbe protiv Vukove epilepsije. Ispričaću vam: Vuk je imao od 30-50 napada dnevno... Četiri godine...Četiri godine smo pokušavali da pronađemo terapiju, lek.

Koliko EEG snimaka, očitavanja, mišljenja, predloga a niko dijagnozu.... Dođite privatno... Ajmo znate ovo, ajmo ono, doktori, profesori... 4 godine... Svaki dan 20-50 napada... Svakih par dana EEG, pa očitavanje, ispitivanja, pa kontrola pa EEG, pa iščitavanje pa EEG u snu.

Pa nije dobro ajmo ponovo... 4 godine... Sramota me je koliko smo Vaših para potrošili a rešenja nije bilo... Imao sam utisak da neki žive i otvaraju privatne ordinacije od nas... Nema rešenja... Čak su nas ubedili da to nisu napadi, nego da je problem sa kiselinom u želucu.

I tako smo završili i na Gastroenterologiji gde su ga operisali po hitnom postupku... Posle se ispostavilo da detetu nisu uradili ni jedan test kojim se dokazuje potreba za operacijom. Vuku su isekli stomak od ispod pupka do grudnog koša i operisali želudac. Tražili pare..

Po operaciji su se simptomi nastavili... Vuk je pored tih problema dobio i presečene trbušne mišiće, podvezan želudac koji nosi dalje neke komplikacije... U tom trenutku on više ne može ni da sedi samostalno... Godine terapija, raznih metoda vežbi opet padaju u vodu. Opet napadi.

U tom traganju nađemo da u Rimu ima dečja univerzitetska klinika i da na njoj radi jedan od najboljih svetskih epileptologa... Pita me žena kako ćemo otići... Vukovi napadi su znali da upadnu u statuse a tu je vec stanje alarmantno. Hitna pomoć nam je toliko puta dolazila da smo vozače znali po imenu a doktori me po gradu zbunjenog pozdravljali sa "mi smo iz hitne, kako nam je drugar" Prelomimo da idemo, pošaljemo dokumentaciju, dobijemo termin. Tražimo rentakar, niko neće da izda auto zbog velike kilometraže a naš nije bio pouzdan.

Na moj upit za auto javlja se i Ognjen! Sutra treba da putujemo 1400km a nemamo auto... Sve mu ispričam i on reče dođi u Pančevo da vidimo. Usput razmišljam kako više nemam izbora i da moram prihvatiti bilo koju cenu. Stigao, zovem ga. Izlazi, rukujemo se kao da se znamo", piše Vukov ponosni tata.

"Izvinjava se što sad ima samo taj pežo 308 ali nov je, dizel i nada se da ćemo moći sve da spakujemo. Kad sam rekao da odgovara daje mi ključ, zagrlio me i poželeo srećan put. Reko čekaj da ti dam L.K. vozačku, pare...Čovek se samo nasmejao i rekao znam ja za vašu borbu.

Samo vi rešavajte to što treba, ja sam tu za ovo što mogu... Ko nas prati znaće da su nam u Rimu drugo veče razbili staklo i iz auta ukrali sve stvari, Vukovo auto sedište, bocu za kiseonik, invalidska kolica, gaće, čarape otvorene pelene pa čak i jelkicu sa retrovizora..

Vozio sam 17sati, kroz Sloveniju nas je pratilo takvo nevreme koje nikad nisam doživeo. Vuk je po dolasku odmah primljen u bolnicu, nisam ni stigao da raspakujem stvari da se istuširam žena me je zvala da je dobio veliki napad, plače viče, ne možemo da se sporazumemo sa doktorima.

Zovemo prijateljicu u Srbiji pa preko nje komuniciramo sa sestrama. Ne daju mu dijazepam za smirenje. Strašno deluje ne želim ni da vam pišem koliko je mučno. U tom trenutku su nas i pokrali... Ali idemo dalje. Doktori čitaju dijagnoze i šta smo prošli, tapšu nas po leđima sa nekom tugom u očima. Tih dana prolazimo silne preglede, dobijamo prvu terapiju. U tom trenutku obećavamo jedno drugom da nema predaje. Mama je stavila ruku na moju a Vule se pridružio i ja uhvatio telefonom koji mi je bio u ruci... Taj trenutak da se nećemo predati!

Da ćemo se uvek zajedno boriti! Da smo mi ta mala ali zajebana ekipa... Tih dana je Vuk od terapije prestao da ima napade. Trebali smo još 15 dana da ostanemo na posmatranju i prebacili smo se u hotel. Ali drugi dan smo morali da se vratimo u Srbiju zbog nekih problema.

Odspavao, doručkovali i opet na put. Nije lako strepeti da li će svetiljke na autoputu isprovocirati napade, da li će biti nervozan jer ne možeš stati i pustiti dete da šeta, nemamo kolica, a nošenje na tadašnjih +40 nije bila opcija. Boce za kiseonik, kanilice, saturacija...

Mnogo toga ima što ne mogu ni da vam objasnim... Ali eto želeo sam da znate koliko je meni ova slika draga. To naše obećanje da ćemo uspeti pa makar i na mesec morali da se popnemo i da nema predaje je nešto neprocenjivo. To je bila naša borba u kojoj smo rešili napade epilepsije.