"Video sam kako mi dete gori, lučanski bog me neće zaustaviti"

- Ja neću stati do Strazbura. Dok dišem. Samo može smrt da me spreči - počinje priču Milovan, otac, koji je izgubio dete i sve što traži jeste da odgovorni za njegovu smrt budu kažnjeni. 

- Video sam kako mi sin gori, na 100 metara od mene. Drugi nastradali radnik, Milojko, bio je dobar sa mnom, vozio je elektrokolica. Svakodnevno je dolazio kod mene u garažu da uzme vozilo i da vrati. Bio je dobar čovek, ali moram da kažem tako... On je moje dete odveo u smrt. Miša je bio unutra, otišao da odradi još jedan krug. Pre toga je bio kod mene, izašao je u 19.24 i izgoreo...  Dete mi u majici izgorelo pred mojim očima - priča neutešni otac nastradalog Milomira, i nastavlja: 

- Popio je tri čaše soka i pojeo tri napolitanke. To mu je poslednje bilo... Sedeli smo kao ja sa vama... 

Dodaje da je pokojni Milojko Ignjatović kobnog dana doterao pet elektroburadi na kolicima, te pozvao njegovog sina da mu pomogne.

- I moj Miša izađe ispred objekta, tri, četiri koraka. Kako su spustili prvo bure, tako je planulo. Onda je uhvatilo i ostala četiri na kolicima, a kad je zahvatilo i magacin, to je bio kraj. Objekat nije imao upotrebnu dozovolu, nije smeo da se pusti u rad. Mimo svega, taj objetkat i svi drugi gde se radi s raketnim gorivima, moraju da imaju otvor gore. Bio je ogroman požar, vatra do neba, izgorele su topole, objekti pored, sve je izgorelo. Ima i nadstrešnica, a ni ta nadstrešnica od lima nije smela da bude ispred objekta. Moj sin je pobegao, ali kad je vatra uhvatila magacin, sustigla ga je jer nema otvora na magacinu, lim od nadstrešnice je izgoreo i plamen je Mišu udario preko leđa. On je napred bio čist, izgoreo je pozadi. Trčao sam ka garaži, noge su mi se oduzele... To je nekih 100 metara od mene, pravo ulicom. Trčim, srce hoće da iskoči. 

Bol Milivojeviće slama svakodnevno. Ipak, sećanje na Milomira i to kakav je čovek bio, drži ih i gura dalje, do pravde. Što se tiče porodice drugog nastradalog radnika, ističu da s njima nemaju nikakav kontakt, te da Ignjatovići ne žele ni da im se obrate. 

- Pa oni dolaze u sud i ne javljaju se ni meni, ni supruzi, ni ćerki. Milojko je mog sina pozvao, ne neko drugi. Jer je bio dobar sa mnom, jer smo iz istog mesta. Sa ženom sam mu išao u školu, i ona radi u fabrici. Njega je njegova porodica prodala. Ali, oni nisu prvi. Mi našeg mrtvog Mišu ne prodajemo - priča Milomir.

Nela Milivojević, majka nastradalog mladića kaže, da je tada znala deo onoga što zna danas, sina nikada ne bi pustila da radi u fabrici. 

- Ćuti se o svemu što se tamo desi. Krivo mi je samo što smo mu dozovlili. Pričali su svi, što ga je otac zaposlio u Namenskoj, ako je znao šta se tamo dešava. Ali nije ga Milovan zaposlio.On je hteo kod njega u radionici da radi, ali se to nije desilo. Miša je izlazio i sreo u gradu čoveka koji mu je predavao hemiju u školi i pitao ga je da li hoće da radi. Mi nismo bili za to, ali radili su mu drugovi tamo - priča ova majka, koja je izgubila dete i sve što želi je da se krivac privede pravdi. 

U dom Milivojevića retko ko više da svraća. Od prijatelja, komšija, kolega... Nakon što su zatražili da direktor krivično odgovara, svi su im okrenuli leđa. 

- Bio sam spreman da skočim u vatru za neke ljude, da ih izvadim. Sad ih nema kad je meni najteže. Nismo ratni zločnici, da je moje dete pobilo pola mesta. Ovo ima samo kod nas. Nisam mogao ni u najružnijem snu da zamislim. Da neko ko sedi s vama na slavi, prvi, drugi dan, i koga vodite kući pijanog, da ti ne dolazi više u kuću. Sad mi ne treba ni na sahrani. Dve godine i nešto kad ja bolujem i tugujem, tih ljudi nema da popijemo kafu, sok, pivo. Zašto nema? Da li sam nekome od njih nešto ružno rekao, da li sam ih uvredio? Da li je moj Mišo nešto uradio? Nije, otišao je nevin u grob. Dokle je to došlo. Da ljudi koji su sa mnom odrasli, ne smeju da sednu sa mnom na piće, ne smeju da ih vide sa mnom.  To je mala sredina, gde čovek diktator vlada. I niko ne sme da šušne od njega - priča Milovan i dodaje:

- Poziv za godišnjicu i dalje stoji u terpezariji B pogona u fabrici. Niko ga nije skinuo. Lično sam nalepio kad je Mišu bio pomen. Niko se nije odazvao, niko nije došao. Na sahrani su bili svi i na 40 dana, ali posle mu niko grob nije obišao. Jednostavno, niko nam više u kuću ne dolazi. 

Borba Milivojevića traje svakodnevno. S bolom, nepravdom, pritiscima. Ipak, oni ne odustaju. 

- Bog nas drži da isteramo sve. Ali teško to ide u ovoj državi. U našoj državi gde nema prava. Da ga vratim ne mogu. A mi se nismo razdvajali. Bog nas je razdvojio. Ali ne predajemo se. Kad bi mogao da ga iskopam i da legnem umesto njega, samo da se on vrati - kaže neutešni otac kroz suze.

- To je bio momak za primer. Od pet ujutru bere maline do dva, pa ode u drugu smenu u fabriku. On i ja smo bili drugari, zajedno smo igrali fudbal. Stalno smo bili zajedno. To je bio momak. Mogao je ceo dan da trči. Imao je sve kategorije. Samo nije imao A. Njegov skuter stoji na terasi, nije paljen dve godine. Hteo je da digne kredit i da skuplja novac da kupi BMW X3 džipa. Rekao sam mu da sačeka da oberemo maline i nije dočekao. Izgoreo je 14. juna. Automobil sam kupio posle njegove smrti. Prodao sam auto što je vozio i još dodao. Napisao sam pozadi njegovo ime, jer nisam stigao da mu kupim za života. Kupio sam posle da mu ispunim želju - priča ovaj nesrećni čovek. 

Grob svog Miše Milovan, Nela i Mirjana obilaze svakodnevno. Ekipa našeg portala posetila je sa porodicom Milivojević večitu kuću njihovog sina i brata.

Nemoć, tuga i bol. Sve druge reči su suvišne...

- Natkrio sam ovde sto kvadrata. Kuću sam mu podigao. Svaki dan dolazimo. Nije mu ništa bilo teško. Mi izjutra poranimo u maline, pa radimo... Ja s tim detetom problema nisam imao. Nikad me niko nije zvao zbog njega, nikad se nigde nije potukao. Mi nismo pušili, niko u kući nije pušio. Počeli smo na VMA, kad smo bili po ceo dan tamo. Niko za onih 19, 20 dana dok je ležao u Beogradu, nije došao da vidi kako je, da li je živ moj sin. Ni direktor, ma niko iz fabrike. Niko iz rukovodstva nije došao da obiđe to dete, porodicu. Niko. Pa shvatite ko su ti ljudi. 

Milovan dodaje da se ljudi direktora plaše, ali da su u njegovu kuću dobrodošli svi koji podržavaju njihovu časnu i poštenu borbu, da Milomirova smrt ne prođe nekažnjeno. 

- Hvala svima koji su uz nas. Jer nema ništa prljavo u ovome što ja radim. Svi su posle išli da podrže direktora, jer su se plašili da će izgubiti posao. On je njihov lučanski bog, a oni njegovi anđeli. Do sada nisu verovali da protiv njihovog boga može da se pokrene optužnica, jer nikad nije. Strahuju. Oni sad imaju primer, šta se sve nama dešava. Sad vide kako izgleda ta borba za pravdu, ako se ne daj Bože njima desi.